Бранич

333

да сс рсшава двобојсм са мачем у руци и у затвореноме нростору. Судија, иротив кога је осуђени устао, имао је да се бори сад с њим лично. Тај је обичај мало ублажен у XIII веку, тако, да јс на мссто двобоја долазило мало но мало ново суђење, али је апел подизан још и дал,е нротив судија и на њих је падала одговорност за ирссуђење. Види се, дакле, да тадашње судије (иоротници) нису као данашње имале само да дају своје мишљење о делу, већ као праве судије судиле су у исти мах и о делу, нримењивалс су закон и одређивале казну. Може се управо рећи, да што је круг њихове власти био шири, и њихова одговорност беше тежа. Узмимо један нример. Замислимо као иоротника каквога барона или буржоа ; ои Је оставио свој посао ради суђења; док је чпнио истрагу можда је изгубио више дана, нрегледајући мссто на коме је дело извршено, тражећи кривца, суочавајући сведоке и т. д., и кад је дошао дан суђења, он је требао да да своје мишљење о делз г , да означи закон или обичај који треба применити и најзад да одреди казну. То својс мишљењ.е он је био дужан да иекаже гласно, јувно и иред онтуженим, који оиет имађаше нраво да га интернелише. Најзад он зна да осуђени има нраво иа анеловање нротив његовог суђсња, које ои сматра као противно истини, и у таком случају он треба да је готов и својим животом и иман.ем бранити то своје мишљсње, за које држи да је џравично. Ето по какову цену имадонге људи у оно доба оио што ми данас иазивамо елободом, да једни суде другима; али, није било лако уверити људе онога доба, да је то била одиста и слобода, а у псти мах и право, јер су они у тој Функцији гледали више строгу' дужност него какво право. У њиховим очима то. беше дужност, проета услуга Ђуђења, и њу су сматрали као најтсже бреме социјалнога живота својега доба. г Ј'у услугу они су ста-. вљали на исти ниво на који стављаху и дужност ратовања. Када је коме иредавано у руке какво добро као ®еуд, тад јс он морао ноложити заклетву: „да ће верно вршити услугу ратовања и суђења." Ио Феудалним обичајима сматрали су одрицање илн невршење дужвости суђења као погажену верност, као издају, и сисереп је могао за казну одузети добро дато својему васалу. Сеоски су обичаји чссто одређивали и нарочиту казну за сељака који ае би одговорио тој својој дужиости. 1 ) Пиди се, дакле, да. је требало одредити нарочите казне, којима би сс ујсмчила дужиост суђења. С друге стране онет сваки се упињаше из све снаге, да

') Шшшег, ЈЈев Раузаиз (1с ГА1васе' етр. 20, 100.