Бранич

Страна 90,

Б Р А

Н И Ч

Број 8.

ликама. Међу варошима овога дела Италије најважнија је била Милано. Благодарећи растројству које је наступило у Шарлемањевом Царству после смрти његове, ове вароши ослободе се од немачких царева и феудалних господара и постану снажне и богате трговачке вароши са републиканском организацијом. Свака од тих република ималаје сво.ју особену територију и своје особене законе. Постојало је, истина, једно ошпте право. римско, али поред њега било је облаених закона који су доцније покупљени и назватп статутимаУ) Прп оваквом стању ствари на брзо су пскрсли разни сукоби међу законима ових република. Отановници једне вароши одлазили су због трговнне у друге вароши, и тамо често свршавали правне послове. Одмах се увидело да би ригурозна примена дотадашњега система одвела ка неправичним последицама, а ово би опет отежавало односе трговачке. Да би се све то избегло, италијанске вароши учинпле су једна другој извесне концесије и дозволиле да се неки закони, из области приватних права, могу применити и ван граница републике, у којој су онн били у сили. У то доба цветала је у Италији правна наука. Професори су били савременици трговачкога полета ломбардиских вароши. Они нпсу могли остатп равнодушни иаспрам конфликта, које еу изазвали свакодневни односн међу богатим републикама, а поводом спорова њихових држављана. Италијански проФесори нашли су у тим конфликтима нов предмет за своје студије и, трудећи се да искрсле тешкоће реше, основалн су чувену теорију статута. § н. Начела на којима је основана теорија статута. 20. Да изложимо начела на којима је почивала теорпја статута Прво начело било је то да су свп закони, па и онп ко.ји регулишу приватна права, израз државнога суверенства, да се у сваком закону оличава државна независност и да једна зехмља не сме допустити да страни закони у њој могу имати какве силе. Допустити то, значпло би признаш, код своје куће, суверенство неке туђе државе, што се не може сложпти са идејом независности државне. И, обрнуто, никоја земља нема права тражити да њени статутн дббију примене у туђој држави, јер би то било повреда еуверенстпа те државе. 1) ^аше, Соигв Ле (ЈгоИ ш^егпаИопа! рггуе (ргоСевве а 1а КаеиМе Де ДгоН с!е Рапв).

Начело ово познато је под именом територијалиости статута^) (Еа 1егп1опаШе с1ев еШиЈб). Еос1еиђиг§ћ 2 ) вели: „СопбМ ^чЧиг ех(га 1егг11опиш Је^еш сНсеге Исеге тетт1 Iс1с^ие 81 {есегЈ! (|и18 ћприне е1 поп рагеп; (|1ир]»е и1)Г сееае вШи^огит, ћгпс1атеп1:иш, се88а(. гоћиг е^ јигшсНсМо". А Вои11еио18 3 ) о истој ствари изражава се овако: „Бе с!го]Ч ећ-оИ, ћ)и!е8 1ев 1018 (|ие !'аИ ип 8оиуега1п п'оп1; 1'огсе е(: аи!;оп1е сјис с1аи8 Ге1епс1ие (1е аа Зонппаћоп". Такво је било то постављено начело. Али, на брзо се увидело да би његова безизузетна примена, за приватна права, довела до неправичних резултата, а сем тога увидело се и то да. код ових права државни суверенитет није свагда ангажован. Ово је навело ауторе да принципу територијалности статута даду извесне изузетке, основане на правичности и узајамним интересима, који нису стављали у опасност државно суверенство. „Ускоро, вели ЛУе188, пале су писцима у очи тешкоће, које је изазивало правило, да се на све правне односе, без изузетка, примени закон меснога суверенетва, и, још у тринајестом веку, видимо их где се труде да у доктрину територијалности уведу извесне изузетке, у циљу, да правима и правном стању лица осигурају сталност која им је потребна". 4 ) Највеће незгоде појавиле су се кад је требало издвојнти права која хмогу, и ван граница, добити примене, Писци су се сложили да код приватних права ваља, у главном, разликовати: прво она која имају ствар за предмет, и друго она која се тичу лица. Првима је дат назив стварних , а другима личних статута. Они су налазили, да се стварни статути више тичу државне организације него урефења приватних интереса, и да они могу имати силе и важности само у земљи за коју су грађани. А за личне статуте били су мишљења да им се, а из разлога што се они тичу ствари у којима државно суверенство није заинтересовано, може признати екстратериторијална моћ. Тешкоћа је отпочињала онда кад је требало ову деобу статута привести у практику. У теорији ствар је изгледала проста: стварни је статут онај који има ствар за предмет, а лични, онај који има лице за предмет Али, кад је требало ту теорију применити, искрсле су тешкоће; није било нн мало лако, у многобројним случајевима, знати

1) „Ова.ј термин, вели Мег11п, одноеи се на еве врсте закона и уредаба. Свака одредба једнога вакона јесте статут који допушта, наређује или аабрањује нешто" (К^рег1:оћ-е, V. зШи1). ђ бе 81асис, с. iii. § 1. 3 ) ТгаНе с1е 1а регзоппаШе е1 <1е 1а геаШе (1ез 1о1а. 4 ) \\'е!88, ор. сН. 486, 487.