Бранич

стр . 52.

б р а н ii ч

број 2.

свуда у глодерном ^аконодавству прнзнато начедо: да судије морају да суде по стално утврђеним законима, јер се сматра, да је законодавцу увек једина циљ, да утврди аравду ирема свакоме. Ирема овоме, јасно је, да би онасно било друкче тумачити ову.реч „ до6ро и . Зато треба иснравно да се разуме дух законика. Да је дакле законодавац разумео, да критеријум касирајућег судије, као и обично, треба да је једино постојећи закОн, — то се најбоље види из речи §. 20. а. грађ. судс. пост.: „.... и даље по закону рздити". Сасвим је природно дакле, да кад се судија, којн расматра општин. одлуке, мора држати — у оцени питања је ли одлука „добра" или није—једино законских прописа и законске логнке, опда је у толико пре и општин. суд дужан, да се држи закона при изрицању правде у грађан. споровима. Друкче мислити, било би апсурдно. Јер кад би судија ништио или одобравао пресуде општ. судова по своме нахођењу и „ћефу", — каква би имало смисла, да општ. судовима препоручује, да „но закону" раде? ! Или, кад би се одобравало општ. судовима, да суде „по здравој памети" при изрицању пресуде — онда какве би имало логике тражити од њега да се, после изјављене жалбе и после поништене пресуде, држе закона и да „по закопу раде"? Јасно је, да се оишт. судови морају држати и ире жалбе, као и иосле, једино закона и закоиских начела. Да су општински судови дужшг, да се при изрицању правде, као и у опште, држе једино закона и „законских прописа", то се види и из чл. 22. зак. о устројству општина и онштинских власти. У поменутом члану јасно се вели: „ОшЦтински је суд прва непосредна меспа власт, којој је дужност, с једне стране, да извршује законскб проп се и наредбе власти, а с друге опет сам, или у договору с онштинским одбором, да по прописима овога закона,, чува и потпомаже општинске иптересе...." То се види и из тач. 2. чл. 44. зак. о устројетву општипа и општин. власти, као и из чл. 79. истог зак.