Бранич

стр. 80.

б р а н и ч

број 3.

Судоко тумачење има силу закона само у спору у коме је то тумачење примењено; изваи тога спора оно-не обавезује ни појединце ни судове. Појединци имају право сваки спор свој изнети пред суд на решење, без обзира на то да ли је какав истоветан спор био већ предмет судске расправе. Колико се год пута једно исто правно питање, у разним парницама, појави, толико пута засебчим решењима, мора га суд расправити. Суд, такође, није обавезан у новим споровима држати се мишљења које је у ранијим, поводом истих законских питања, исказао: он може од њега одустати и усвојити неко друго. Првостепене судове не веже јуриспруденција апелационога и касационога суда, а апелациони суд слободан је сличним питањима дати другу неку солуцију а не ону коју им даје касациони суд. Има само један случај када је мишљење једнога суда обавезно за други суд. То је онда када општа седница касационога суда, поводом сукоба између једног одељења тога суда и неког нижег суда, реши питање око кога се спор изродио: мишљење опште седнице обавезно је за пижи суд.') Али, по свршеном спору нижи суд није више везан одлуком опште седнице; он може, у каквом новом истоветном спору, усвојити опет мњење које је различно од мњења касациопога суда. 12. Из довде реченога излази да судовима припада једино власт судскога тумачења, које има силу закона само у конкретнзм случају поводом кога је тумачење учињено, а никако судови не могу претендовати на то да начелно, у ф'орми укојој то чини законодавна власт, законе интерпретирају. Ако бн неки суд, па ма то била и општа седница касационога суда, било приликом какве парнице било изван ове, протумачио какав закоиски пропис у начелној и обавезној форми, он би тиме унгао у компетенцију законодавне власти, погазио би Принцип поделе власти: таква одлука била би ништавна и необавезна.

1) В. §. 332. грађ. суд. посг. Специјално у нашем законодавству има и овај случај. По §. 333. гра^. суд. пост. „чрве примедбе Кисационог Суда па регаење нижег суда, дужан је овај примити и по љима поступити". Из тога иалази да се противразлози не могу давати Касационом Суду код решеља, век само код прссуда. Примећујемо да се ово правило тиче грађанских спорова; код кривичних парница, нил;и суд има право ва противразлоге и у случају решења, а не само пресуда (в. §§. 277., 278. и 279. крив. суд. пост.,. Да само нотирамо још и ово питање: да ли ошптински суд може давати судији првоетепеног суда, који његове одлуке расматра, противразлоге ? (види §§. 20. и 20. а. грађ. суд. пост.)