Бранич

стр. 382.

К Р А II I I Ч

БРОЈ 11.

весним роком службе, којн је загсон прописао, дакле ао закону. а губи се иресудама судским, као што се губе и ариватпа аравп , кад је таква воља господара, или кад закон прописује или кад судска пресуда тако гласи (§. 302. грађ. зак.). У осталом свако друкче тумачење било би противно и здравом разуму. Зар би се смело допустити, да један чиновник губи пенсију, коју је задобио по закону, само за то, што се једном Министру прохтело, да се не обзире на закон ? И, зар такав чиновник, кад се обрати суду, онда да му се каже: судови су ненадлежни. да то исправе. Па ко је онда надлежан? Зар нико ? Где је онда сигурност за право, а где јемство за ред у држави? Изјављујући се овако противу поменутих одлука Касационог Суда, желели би, да на овом месту чу.јемо још чије мишљење, јер несумњива је важиост овога питања, те зато треба у њега унети што више светлости. Ст. Максимовић. —?

ШОДЕРАН ПРОБЛЕШ 0 ШКЊШСТИ ОДЛОМАК ИВ ВРЕдАВАЊА М. ГАРО-А проФесора кривичног права на лионском Факултету СА ФРАБДУСКОГ Милан Н. Христић судија првостепеног суда за варош Београд (НАСТДВДК) II. Ја казујем једну баналну истину, тврдећи, да кривица није изолован и снонтани акт индивидуалне изопачености: па против, све показује везу овога акта с карактерима преступника и утицаја, ако не опредељујућег бар препондерантног, средине, на њихов опстанак и њихово развиће. Збшва, ако је дозвол,ено имати неколико елементарних појмова из анатомије и физиологије, па да се допусти да постоји извесна хармонија између начина поступања једне индивидуе и његовог организма, довољно