Бранич

стр. 386.

ii р а н и ч

бро.т 11.

експерту, одакле би еудије и правници били искључени као иенадлежни. Лекарима преторство! У будуће само њима администрација и служба ове научне правде! Да би се решило на ове радикалне реформе, да се антроиолошки критеријум урођене аномалије супституише иравном критеријуму одговорности, требало би п да су карактерни знаци криминалног тииа сигурно опредељени и да се налазе бар код преступника по професији постојаном правилношћу. Па је.ли тако у ствари? Одушевљења и претераности у првом часу, данас су јако пали. То долази отуда, што, у колико се више тражи да се оиреде.д и анатомски и физиолошки знак кривца, у толико више се он губи! Отуда, иошто су млоге чињенице исиитивали: мерили млоге дубање и млоге мозгове, антрополошка је школа примораиа признати, да није могла до сада наћи физички карактер, који би иостојано одликовао кривца од. некривца! Шта више, као да је доказано да је сразмера урођеннх аномалија осетно јача у даном броју криваца него у истом броју индивидуа, који се за поштене сматрају. Тако би постојали знаци кривичности , али тако нејасни и иедовољни, да не би дозвољавали установу привремене диагнозе, а још мање би могли заменити друштвени и пј>огресивни закон: Свачоме арема његовкм делима , непокретним и фаталним законом: Свакоме иреми његовом органипмц. Јесмо ди тако осуђенн, према негативним закључцима криминалне антгронологије, вратити се старој методи? судити акт а не учинноца, кривицу а не кривца? примењивати исту казну на исту врсту преступа, немајући могућности прилагодити лек индивидуалном темпераменту болеспика? Не, јер ако нам антропологија не помаже, статистика ће иам разјаснити; она ће нам иоказати и на дугачко и на широко, стално и фатално напредовање криваца у поврату. (Свршиће се)