Бранич

врој

в 1> а н ii ч

стр . 429.

томе, напретци цивилизације дају, кривичности, двогуби нокрет и двогуби ток: докле они смањују случпјне крнвце, они увеличавају нривце ио ирофесијк. И онда, нећете се чудити да је у најцивилизованијим земљама поврат управо најјачи. Француска, Ведгија, Енглеска су у овоме погледу необично превазишле, н. пр. Аустрију и Италију; и у овој последњој земљи. сразмера поврата млого је већа у ееверним пределима но у јужним. Тако, стално напредовање кривица по навици, стваран,е професионалних организација, удружења која су постала од заједничке корупције, од примењене и дате наставе, од узајамне необузданости,— ево нове физиономије преступа у нашој епоси. Какве закључке треба одатле известн? Пошто кривичност не тежи да се распростре у сав друштвени организам, јер се она скупља као у једну отоку више површно но дубоко, то на ту болесну тачку треба дејствовати енергичним срестгшма. Ми познајемо ова срества. Она се састоје у издвајању из друштвене средине криваца чији ранији поступци говоре да су неспособни у њој живети. У старим друштвима постојаху два начина издвајања, подједнако важни, јер имађаху исто дејство: смрт и изгнанство. Ви ћете их наћи и у наншм модерним друштвима, али преображене и човечније. Смрт, очишћена од свију свирепи мука, које сује некада појачавале, ио лепим изразима законодавца од 1781. год. састајаше се само у „простом лишењу живота". Исељење, у далеке колоније, где су, пошто су услови самоодржања различни, сви изгледи на поправку већи, — то је модерно изгнање. Француска је, са оном инстинктивном свешћу која ју је руководила у решењу друштвених проблема, дакле погодила лек и одважно га применила у њеном скорашњем закону о прогнанству криваца у поврату, закон збиља плодан и напредан, чији благотворан утицај осећамо чак овде, у овој великој вароши. Али статистика показује и да кривица није ни антроиолошки феиомен од кога се друштво може надати