Бранич

стр. 454.

б р а н и ч

број 13.

нодавац тога народа, а у исто време и први оснивач вере у јединог и невидимог Бога, — Мојсеј, већ је у у Старом Завету — Светом Писму — положио прве основе равлици и иотчињености једних према другима, која је разлика, у осталом, већ и даиеко ире њега иостојала међу људима у Индији, Мисиру, Вавилону итд. Тако он односно брака вели и изриче пресуду жени, да је она дужна и одређеџа, да буде иод вдашКу мужевљевом, због греха , који је прва у рају учинила. Од жене се та потчињеност пренела и на децу, дак-л е на целу породицу. Од породице, супремација сједне, а потчињеност с друге стране, шириде су се јо.ш и даље, и по законнма социјалне економије, супремација је обухватила у свој оквир и сву сиротнију класу народа. И тако је, већ за време патрнјархата, ропство постојало код Евреја и прелазило је са родитед>а на децу. То наследно роиство вредило је и односило се сахмо на странце робове — туђинце , — купљене пли у рату заробљене, а не и на ИзраиљЛане. Робље се махом куновином набављало. Већ је праотац Аврам у сцојој фамилији имао робове по рођењу, п робове куповином набазљене. Оснм наведенога, извор је ропству код Евреја био и свој> вољпо одрицање слободе, ступањем у сдужбу код другога; а робом је, ио самом закону, постојао и лопов, који није могао да плати новчану казну, која му је бн.ла- одређена за његову кривицу. Слободан човек могао је нродати себе, а тако исто и своју децу, но само у случају велике нужде — оскудице; и то само за одређено време , а не на свагда; највише за гаест година. Продавање своје слободе, без крајње невоље , било је смртном гмзном забрањено. Ма да је, дакле, ропство у глашоме само за странце поетојадо, а за Евреје се ограничавало свега на двч случаја, опет су законодавци Израјпљски проиисима својим сасвим ублажава.ли обичајно нраво, које је о њему постојало. Јер, ма да је госнодарима у основи признавато п])аво својине и располагања са робовима, ипак им је било забрањено, да они ту своју власт злоупотребљавају п робље тиранишу. Тако је Мојсијевим законом била прописана смртна казна за господаре, који би, без оправданих разлога, свога роба убили; јер је исти закон и