Бранич

БРОЈ 15.

БР4НИЧ

стр . 527.

дужнику ова важна права још док није доказано, да је ирешдужеп и да Ле своје иовериоце да оштети; а на протпв кад су Судови иавршним решењима констатовали, да је презадужен и да је заиста своје поверитеље оштетио, да му се тада та изгубљена права повраћају. Зар ово не би био прави апсурдум у науци? Према свему овоме текст §. 127. закова о стецишнем поступку значи то: да Суд исцрпљењем масене имаовине обуставља само свој рад одпосно и.иања: а да све остале стечајне последице, које су отварањем стечаја бачене на. леђа презадуженоме, остају и даље док потпуно не измири све своје повериоце. Ово значење. горњег заковског прониса, утврђује се и нрописом §. 128. истог закона, у коме се говори о оном имању које је дужнџк био иршрио у време стечајнога рода, иа је ®ос..<е ироиађено ; јер се у овом нроннсу налази поред осгалога и оваква реченица: „то Ле се такво шмеђу аоверитеља, којих су тражбиие ири стецишту иречиш&ене. но који се аотиуно нису .иогли измирити, онако исто' накнадно иоделити, као да је у време отецџшта у масу ушло; која реченица а парочито речм , накнадио поделити - ' значи, да је Суд наставио стечајно поступање, те, на основу истога, подељује пронађено иман.е на неподмнрене иовериоце ; иначе, кад ово не бн бнло (настављање стечајнога рада) Суд ову поделу пронађенога имања не би узимао у своје руке, него би неподмирене новериоце упутио извршној власти, да им она ту имаовину подели. Она реченица у овом законском пропису : „ као да је у време стецишта у масу ушло било ," збунила је г. Радојчића, јер он у њој налазаше скоро нај.јачи разлог за своје мпшлење; док међутим она је баш противу н.еговог мишлења, пошто реч „ стециште '' овде мора значнти стецишни рад\ јер се пронађено имање подељује на основу ранијег стечајног рада и узнма се као накнадн с деоба , а не засебна; или правилније рећи, узима се као моследица ранијег стечајног рада. И §. 129. закона о стецишном поступку, говорећм о ономе имању, које је презадужени после закљученога стечаја стекао и нрибавио, говори тако!>е протпву мн шљења г. Радојчића; јер у овом закопском пропнсу законодавац нрави разлику између поверилаца, који су