Бранич

БРОЈ 17.

Б Р А Н И Ч

стр. 593.

Иаведени пример показује да су одмах по ослобођењу сеоске баштине биле оптерећене порезом на земље, или иепокретиу имаовину, Баштина самохране нејачади предавана је другом на уживање под истим теретом, док не одрасту да је могу сами обрађивати. Поменуо сам на другом месту, д!а се овој доброчиној установи узајамне помоћи међу сељанима , налази траг још у законодавству краља Милутина. Она има извора у општем словенском праву. Сличну одредбу налазимо и у Руској Правди у овој садржини „Ако у кући остану нејака деца која нису кадра да се брину о себи, а мати им се преуда, повериће се заједво са кућом и имањем вајближем сроднику, док не одрасту." Придржавање туђе баштиие вршено је, као што видимо, са одобрењем кметова, а споразумно са сродницима и осталим сељанима. Тако је рађено и у случају кад се дошљаку додељује баштина на уживање. Овим прилогом обогаћено је питање о праву располагања сеоским баштинама, које сам ја додирнуо пре неких година у чланку „Меропси, раја. кулучари"; а нарочито га је јаче расправљао г. Ст. Новаковић, својим списима о селу пронији и утицају римско-византијских закона на наше правие установе. •">. Убиство жужа Јован Живковић механџија, момак од 25 година, и Кумрија жена Раке Ристића од 50 година, мати седморо деце, обоје из Божевца у округу пожаревачком, да отклоне сметњу љубавном животу, договоре се да убију Раку. -Јануара 19-ог 1830. године, после заједничке вечере у механи, Јован пође да испрати напита Раку, и у путу га удари секиром у прси и свали, на га затим стане давити. У то дотрчи од куће и Кумрија-, која је овај догафај очекивала, и пошто је Рака већ био удављен, снесу га у његову контару, направе замку и обесе Раку. Сутра дан Кумрија по селу разгласи да је Рака „у изумденије пао и сам се обесио"; ио сељани, сумњајући на њих двоје, одмах вежу Јована, и дело се потпуно докаже признањем обојих. Рјешеиије. „Сматрајући дакле Суд Народњи важност овог богомрског преступленија њи(х)овог, који не само Да су прељубодјејанија грјех учинили, но јогат и без и најмање датог им повода бједног Раку онако мучителном