Бранич

отр. 746.

б р а н и ч

врој 21.

Једно питање које засеца у тако многобројне и претежне интересе не треба да остане занемарено. Ми немамо претензију да о њему изнесемо неке нове појмове, нити да укажемо на солуцију која би, боље него досадашње, задовољавала све потребе. Што хоћемо то је, да у кратко изнессмо оно пгго је о тој ствари писано у страној дитератури и да изнесемо тешкоће његове. И овде је, као и у прошлом случају, реч о актима административне власти која могу, приликом конкретних спорова, доћи пред судску власт. Само, разлика је та, што је у претходном случају била претпоставка: да административни акт не вређа ничије право нити има да се на основу њега каква казна изрече. На против, у овом другом случају претпоставља се један такав акт. Као што видимо, питање ово може искрснути у двојаком облику. Да прегледамо и један и други. (Наставиће ое) ЗК. М. Перић, ванр. ироф. Вел. Школе. -СдХФ ЗАКОНИТИ ДЕО НАСЛЕДСТВА На ову тему изазвала нас .је одлука иашег Касационог Суда од 4. октобра 1895. Бр. 9914., која је у изводу изнесена у „Браничу" број 16. стр. 566 — 568 под именом „ Између оца и синова нема задруге". Пре но што уђемо у расправу ове теме, сматрамо за своју дужност изјавити: да је она основана на закону, али је иротивна иравиг^и. Боље рећи: у овој ствари има право Касациони Суд, по закону, али по правици имају право оба нижа суда. Ми дакле овде дижемо реч у интересу правице, правичности, и потрудићемо се, да докажемо, како би се и код данашњих законских наређења могло дати месга правици, правичности, а да се не окрње ириродна ирава свакога човена (срн. §§. 15—20. аустр. §§. 15—20. општ. грађ. зак.). % ж