Бранич

стр. 748

в р а н и ч

бро.т 21.

то су поклони или његова властита заслуга, — и да то имање остаје увев његово. Орп. §. 123. гласи: „Ово се све разумева о малолетпима, које родитељи издржавају и хране\ иначе пак што год такви својим трудом себи прибави, оно је његово". (Т.ј. све јито пунолетни стече почев од своје навршене 14. год. (Срп §. 124.), бњло у очевој куЈш, било иначе: оно је његово и оиет његово). * •x- * * На основу ових ааконских одредаба, у речи стојсћа пресуда морала би садржавати следеће: 1). Све имање стечено, приновљено од навршене четрнаесте године ових сада нунолетних синова, има се одмах поделити између синова и оца на равне делове и свакоме своје одмах у руке предати (Види срп. §§. 57; 123; 124; 211; 517). 2). Заоставштину т.ј. дедовину и чисту очевину уступити оцу, с тим, да са садааом половином може радити шта хоће, а другу половину, да може уживати како отац тако и жена његова (мати или маћеха ове браће), али ју мора након себе оставити неокрњену и неоптерећену својим синовима, као својим правим наследницима. ;§§. 117; 150; 121; 477, 466). У: •* xСтвар је у овоме: „Василије имао је шест синова, од којих двојица: Јелисије и Танасије, почну отуђивати покретно имање без његовог одобрења, не слушајући га и не поштујући, и на овај начин ограничаваху га у располагању имања, за што буде принуђен судским путем тражити, да синови: Јелисије и Танасије изађу из његовог имања. „Тужени синови одговоре, да су наводи њиховог оца неистинити, и да су они одавно пунолетни, као и да имају већ и своју пунолетну децу; да су они заједно са оцем прибавили целокупно имање и да према томе они не могу излазити са заједничког имања. „Чачански првостепени Суд пресудом својом од 9. Децембра 1893. Бр. 23.736 — одбије тужиоца од тра-