Бранич

стр. 750.

Б Р А Н И Ч

БРОЈ 21.

у смислу §§. 121. и 122. ^који изрично говоре о малолетницима)". И ови разлози нису могли убсдити Касациони Суд, већ је одлуком сво.је опште седнице од 4. —X.—1895. Вр. 9914 одржао у снази иримедбе свога III. одељења. * * * И заиста §§. 121. и 122. гра1). зак. говоре о мадолетној деци, а пунолетној деци §. 123. иризнаје сва грађанска и имовинска права; §. 124. грађ. зак. иде још даље, те пружа децн особита благодјејања (ћепеИсгат) и од малена их потсгрекава на самосталан „полезан* 1 , срећнији, благополучнији живот, који ће их одвести правој срећи (§. 115), а то је рад и рад и оиет рад. Па да би им омилео тај рад, који је битни услов праве л.удске среће — ои им у §. 124. грађ. загс. ујемчава корист од њиховога рада већ од навршетка њихове четрнаесте године. Ирема томе деца могу тражити и суд ће им доеудити по §. 124. грађ зак. корист од њиховога труда, јер „склоност к начину живљења " може се у детета испољавати и у земљорадњи и у сточарству и у воћарству, као год и у занату или у трговини, а што су деца по навршетку 14. године остала у родитељској кући, тим су се показала двојином досгојнија законског благодјејања, је]) су се задржавањем у кући родитељској поканала: 1) веома благодарна и обазрива према својим родитељима, хтевши да им својим трудом олакшавају терете око обдржавања куће и терета породичних; 2) испољила су своју оштроумност, проницавост духа свога у томе: што су умела познати, да ће њнхов труд имати већега успеха и за њих и за њихове родитеље., ако они свој труд уложе у кући, у којој им стоји на распололгењу и велики домаћи капитал (имање, атат, стока, новац) и удружена снага осталих укуКана. Према томе овакве синове ваља наградити, а не казнити. Ми мИслимо да је закон на н.иховој страни, за то би желили да им суд то право призна. Позивање Касационог Суда на §. 211. грађ. зак. по коме је сваки неограничени господар свега свога иметка — иде баш у придог синова. Тај је §. 211. нревагнуо