Бранич

стр. 752.

б р а н и ч

врој 21.

На реду је, да и други рекну коју реч о тој истој ствари, а ми ову расправу завршујемо са речима: Рекох и душу спасох! 26— IX—1898. Београд А. П. Мидојковић.

О РОПСТВ"У ИСТОРИЈСКО-ПРАВНАРАСМАТРАЊА ОД А. А н х и ћ а. (Свршетак) * •* Норед Шпарте, Атине, Крита и Коринта, робља у маси имали су и острова: Егина и Хиос. Господари робова на Хиосу врло су сурово и хрђаво са њима поступали, а како су у мањини били, то се ови носледњи користише приликом, када Атина зарати са Хиосом год. 412 пр. Хр., те се скоро сви иобунише и у планине повукоше, одакле су, по казивању Тукидидз, на своје господаре и њихова имања жестоко напалали, пустош правили, и страх и треиет задавали некадањим својим тлачитељима. Поглавару ових побуњених и одбеглих робова било је име Дримакус, и он је, као и онај из наших народних песама познати Арапии из Приморја равна, — ударио намет на вилајет — на бивше господаре ових робова. Ситуација се дакле променила. Робови су посгали госиодари својим некадањим господарима, и сада су ови последњи морали сами, уз припомоћ нешто заосталих верних робова, да аргатују, ору и тргују, и да сву своју имаовину, па и сам живот, предаду на Бог и душу Дримакусу, а да од њега примају разрезе и удене, какве је он за добре и иравичне ирема њима налазио. Овај арамбаша читаве војске одбеглих робова, вршио је врло тачно и савесно разрез намета , т.ј. свакоме је данак или контрибуцију разрезивао ирема стању и могуКности; и бивши господари тачно су, и у своје време, овај намет у х[»ани