Бранич

врој 21.

вранич

каза и о томо, да су ствари иза пок. Василије и остале, ношто су ствари које се основом наслеђа траже такве нрироле да се лако могу отуђити: продати, задужиги и т. д. а оваком отуђењу спорних ствари ни у колико не смета наређен.6 §. 768. грађ. зак., којим се да.је нраво раснолагања жени удагој и за време брака, са ограничењем, да их жена без знања мужевљева не може да отуђи. Јер и код оваког ограничења није апсолутно искључена могућност, да их је жена и за време брака отуђила а нарочито што тужени не нризнаје, да су спорне у тужбп побројане ствари иза иок. Василије остале, нити се го ма чим доказује, па ни да их је пок. Василија бар пред саму смрт имала. А кад тога нема, онда гужиоци и не могу имији права за повраћај ства]>и пок. Василије, које је раније за времв брака имала и носила, а за које нема доказа, да су код туженога после смрти Василије осгале. Но Касациони Суд у онштој својој седници држаној 31. Октобра 1885. Бр. 3912 није уважио ове противразлоге, него је одржао у снази примедбе свога оделења те је Апелациони Суд пресудом својом од 18. Новембра исте године Бр. 214 Ј одобрио пресуду ирвостепеног пожаревачког Суда, којом је тужиоцима досуђен спорни накит ио ираву наслеђа. саопштио Ст. Максимовић.

ХП. У колико завешталац може нарушити закони део васле|а мушке деце (§. 477. гра$. зак.) у корист женске. (Одлука оиште седнице Касационог Суда) В. и Ј. тужили су своје сестре СоФију и Јелену, тражећи да суд уништи тестаменат њихове матере, зато, што су истим лишени законог деланаслеђа, јер је од имања које вреди 12.000 динара. остављено туженима на име мираза по 3600 динара и легати од по 1800 динара, што чини свега 10.800 динара, нрема чему њима остаје свега 1200 динара. Тужене су изјавиле да је њихова мати према §. 478. грађ. зак. имала права да њима, као својим ћерима, остави и више од ноловине имања, и према томе да ту не може бити окрњења законог дела тужиоцима.