Бранич

број 24.

браеич

стр . 949.

Ово мишљењо суда налази свога ослонца не само у теорији, него је н у самом законику грађ. суд. пост. изречно иска^зано, и то у самом почетку V. главе, која говори о доказима, а имено у §. 178. Овај §. наређује парничару да докаже збића, !на којима оснива своје право, иначе у колијго се ова од противне стране оспоре, не сматрају се при решавању за истинита. Па чиме је сада тужилац у овоме снору доказао своје право? Поднетим оригиналом није, јер суд не зна (а не мора да зна) језик, којим је оригинал нисан, па не зна ни шта питце у оригиналу. Поднетим преводом, овереним од стране самог тужиоца, чију верност тужени осаорава, такође није доказао своје право. Јер прости наводи и тврђења парничара, па и тврђење: да је иревод веран оригиналу, не могу ни по једном законском прочису бити доказ за право парничара, — нарочито кад су од противне стране оспорени. Парничари имају право да тврде, износе, наводе, све што држе да иде у прилог њнховог права. А ■суд нма да цени и пресуду изрече, не но наводима и тврђењима парничних странака, но по закону и доказима законим, (т. 2. §. 304. грађ. пост.) и да. у пресуда каже, које је доказе (а не наводе и тврђења) уважио, а које одбацио (т. 7. 305. истог пост.) И кад тужилац није своје право ничим доказао, суд га је морао одбити од тражења. Односно нозивања Касационог Суда на §. 94. грађ. пост. суд не пориче да овај §. допушта, да се уз тужбу може поднети препис исправе одостоверене самим тужиоцем. Али суд налази, да је законодавац ово одобрио за то, што сама тужба са прилозима не заснива одмах и осуду туженога. Јер, тужена може у одговору навести све што му у одбрану служи па и тај препис напасти (§. 106. грађ. пост). А на рочишту тужилачка страна и поред иоднетог преписа мора и оригинал показати, који је доказ противу туженога у колико га он сам призна, а у случају одрицања, у колико тужилац истинитост исправе доказао (а не навео, означио) буде (§. 189. грнђ. посг.). Доиста довољно гарантије за туженог, да неће бити осућен но самом препису и без доказа. Но да ли има за туженога толико исто гарантије, кад је исправа на страном језаку и кад тужилац, по мишљењу П. одељења Касац. Суда. немора подносити потврђен превод, него се мора нримити његово тврђење: да је превод иснраве^ који је он извршно, веран оригиналу? Несумњиво да у том случају нема *гарантије за туженог и његово право одбране, а нема ни еле-