Бранич

БРОЈ 2.

Б Р А Н И Ч

СТР. 69.

Најзад, да то имање није су чим оптерећено било дугом, смесништвом, уживањем или спором, као и да ли га продавап може пренети, а да то не буде противно закону. Ово се све најбоље види из §. §. 292, 293, 294, 295. 301. и 414. грађ. зак.; §.471. грађ. суд. пост. и чл. 94. зак. о непосредној порези. Истина код §. §. 292. и 298. грађ. зак. има височајше решење од 13. Јула 1850 год. ВМ 1197. (зб. У. стр. 259), које вели, да до установљења баштинских књига, судска иотврђења тапија и других уговора, о преносу права притежавања, имају ону исту правну важност, коју и убаштинења по овим §§-ма законика имају. Но и овде према свему изложеном треба сада разумети онако, како то и наши закони траже, а то је, да су код нас сада тапије једини доказ о својини непокретног имања, док показани уговори о преносу имања не могу или управо нису тапије, но само исправе, на основу којих се може до ових тапија доћи. Према свему, што је по овој ствари изложено, лако је увидети, зашто је за потврду уговора у опште, па и о преносу имања надлежна власг, која ради неспорне предмете, док за потврду тапије потребно је, да је суд потврди, јер се за њу траже сасвим други услови и многе ствари, које могу бити и спорне. Да је овако о потврди уговора у опште мислио и сам законодавац, то се најбоље да видети из самих правила о поступању у неспорним делима. У њима поред осталих стварн, увршћени су и ови уговори, као и све исправе, које се имају подносити на потврду. У том одељку о уговорима и исправама нарочито и само стављено је у дужност судији, који та неспорна дела ради, да при поднашању оваквих уговора на потврду, обратн пажњу на то, да и уговорачи пред њим изјаве ту своју вољу и сагласност, да се увери о идентичности уговарајућих лица, као и у опште, да се стара, да Формална страна буде у свему испуњена и ништа више. Са овим смо ваљда на чисто извели, да је друга и последња показана одлука највишег суда правилнија п саобразнија закону. На нову 1899. год. Прокупље. Љуб. Д. ЈовановиБ.