Бранич

стр. 256.

в р а н и ч

број 6.

ност све више и више богати овом врстом радова, од којих највећу корист има историја права. Глосашарској школи , коју је основао Ирнерије у Болоњи у ХП. веку, и која се искључно осдања на егзегезу текстова, има се благодарити за васкрснуће римскога права и у опште за правну науку средњега века. §. 26. Систематика. Наука се не зауставља на посду простога тумачења, већ има и да посматра изворе у њиховој целини, у њиховој вези, да их среди и систематише. Егзегетички је рад припрема систематском; јер, да би појмиди и издожиди право у систематској Форми, ваља прво да смо разумели поједине изворе у правом њиховом значењу. Све установе, које чине предмет једног законодавства, показују међу собом многоструке везе, и скупљају се око једне основне идеје. Задатак је дакле система да, полазећи с те основне идеје. групише разне установе које она обухвата, као делове'једне целине, не трпајући их уједно произвољно, већ распоређујући их по реду који је одредила сама идеја. Свака установа у таквом једном систему поставља се на своје природно место, и поематра се у својој правој светлости, у вези са основном идејом и са другим установама које су јој сродне. Систематска обрада је највиша доктринска Форма, која се може дати позитивном праву, у колико репродукује у научном поретку онај организам, какав је по себи право. Систематски облик обраде налазимо у оним временима и међу оним народима, који су се нарочито оддиковали продуктивношћу у праву. Заиста, где је правна грађа богата и жива, опазиће се ускоро потреба да се она систематски среди. Овом смеру служе доета расправе и теорије о појединим дедовима или установама, не само за то, што је лакгае систематски развити једну посебну установу, но читав скдоп разних установа, већ и с тога, што, кад општем систему претходе и кад га припреме специјални радови,.онда се неће пасти у погрешку, да пространство поља и цредмета буде на уштрб тачног и довољног развитка појединих дедова. Систем који је обедежен у Гајовим и Јусшинијановим Институцијама, послужио је као узор списима о праву, којима је главни део био римско право. Тек по публикацији новијих законика почело се догматичко издагање модерног права ослобођавати од римскога система. Ово је оправдано, јер сиетем позитивног права треба да потиче из објективне природе односа; с тога, ако се Гајов метод слагао с римским правом, не може