Бранич

број 9.

б р а н и ч

стр . 405.

„2., све спорове без призрења на вредност, о праву наслеђа по закону, пли по тестаменту, или о праву сопствености на непокретност, који по вредности прелазе 100 динара." Према овоме јасно је: да је првоетепени лознички суд, аисолутно ненадлежан за расправу поменутог спора, по самоме своме уређењу (устројству). Да видимо је ли тако и у теорији. За ово је довољно прочитати једино: „II. одсек — о надлежности (комштенцији) свих грађанских судова " из наведене „ Теорије грађ. иостуика и г. А. Ђорђевића. Но специјално за потврду горњег мога тврђења много је и то, довољно је отворити стр. 74. те књиге и тамо ће се наћи ово: „Критеријум за одређивање аисолутне надлежности. — У одређивању ове надлежности грађанских судова наш се законодавац руководио, у главноме, двама критеријумима, ириродом и вредношКу грађанског спора." А даље, на стр. 79. „Апсолутну надлежност свих првостепених судова, изузимајући ону Троговачког суда у Београду, одређују §. 27. грађ. суд. пост. и §. 8. устројства првостеп. судова." Према свему овоме јасно је и по закону и по теорији, да је 111. одељење Масационог Суда иримедбама својим наиред наведеним иротивно баш §. 49. грађ. суд. иост., на који се иозивају те иримедбе, иринудило ирвостеиени лознички суд, да као аисолушно ненадлежан горњи сиор расирави, јер је по мишљењу већине и §. 98. грађ. пост. на основу кога одређују шта је главно шражење и по томе иредмет горњега сиора, својина земље; њена вредност не прелази 100 дин. и по томе је првостепени суд аисолушно ненадлежан за његову расправу. Кад се сви наведени примери оцене и сведе све што је напред речено, излази: да је §. 333. грађ суд. пост., поред одредбе у §. 303. истог закона, изгубио свој правни разлог лостојања. Факт је који не треба доказивати, да „више очију више виде", а Факт је и то: да Касациони Суд, будући један за целу државу, има тако много предмета на решавању, да свакоме не може поклонити довољно пажње. С тога се прибегава пракси: да поједине судије у оделењу реФеришу о датом предмету и