Бранич

број 10.

б р а н и ч

стр . 473.

риска булеварка, а прави је соФизам изводити, да треба образовати комисије и водити парнице, да би се утврдило: колико је од прихода са имања покојниковог удовици потребно, да би могла живети онако, како је за живота мужевл.ег живела. Најзад дужност нам је да споменемо, кад то г. Стојановић није учинио, да је тестаментом пок. Калеје удовици окрњено удовичко уживање баш по закону од 2. Марта 1855. год. по коме кад има једног тестаменталног наследника, удовици мора осташи иоловина целог имања мужевљег у уживљење до смрши њене или иреудаје, како то закон вели. По одељ. III. тач. 13. тестамента удовици Станојци оставио је пок. Калеја 18.000. дин., ако не хтедне да седи по смрти његовој у његовој кући, а ако буде хтела да живи у тој кући, онда да јој се даје 120 дин. мееечно! Не треба заборавити: да имање Калејино износи преко пола милијуна, а удовица добија 120 дин. месечно, да по закопу удовици остаје на уживање половина целокунног имања, па ииак тврдити, да удовици није окрњен закони део уживања! Благо удовицама богатих људи, који су овако нежни као Калеја што је. И сад би још требало да и суд донесе пресуду, да удовицн једног милијунара по закону за удовичко уживљење припада 120 дин. месечо само за то, што је и за живота мужевља јела само пасуљ и текла паре. Како је г. Стојановићева књигалепа добит за нравну књижевност, као и ранија његова расправа 0 законом реду наслеђа и како је П-ред Судом и Законом писано поводом једног незаконитог решења судског, чисто би човек зажелео, да се чешће доносе овака решења, која су у стању да изазову овако поучне правничке расправе о тамним иаређен.има нашег грађан. законика Д. Аранђеловиб. * * * ЈОридическо Списание, бугарски правни часопис који излази у С офији . донео је у броју од Марта ове год. овај реФерат г. Др-а Данчова, прОФесора права на Бугарској Вел. Школи, о књизи г. Нерића: Границе судске власти. „У закону о устојству српског Касацноног Суда §. 16. тач. 2. казапо је, да суд у општој седници решава онда, кад Министар Правде затражи мишдење Касационог Суда, или кад сам суд, нашав за потребно, хтедне да се допуни какав закон или нов изда. На основу те одредбе у Србији се завела практика, да су Министри, кад су, у вршењу своје дужности, хтели да знају смисао какве законске одредбе, тражили од Касационог Суда, да