Бранич

БРОЈ. 3.

В Р А Н И Ч

егр. 103

тати; али, ако је она једно тело које има да већа. -и да решава, н.ена ће јој многобројноет бити извор слабости, а не снаге. Шго је који скун шири, све се већма приближује гомили, — значи, све је мање споеобан за већање. У врло великим скупштинама, говорннди се не чуј у никако, или врло слабо. Саме иоеланике, због њиховог огромног броја, немогуће је довести у приснији саобраћај: они нису у стању да се једни с другима људс-кн и упознају, а камо ли да мисли измењају, нарочито ако скугшхтина не траје дуго. Код нае изгледа да еу се на великим скупштинама поеланици, од вајкада, делили по окрувима на уже групе, да се по тим групама некада и гласало, и, јамачно због тога, и данас се још чује на великим скупштинама захтев, да у одборима буду заступљени сви окрузи. То је најбољи доказ како је тешко тако велику масу стопити уједно, и избећи њено распарчавање Код наших уставотворних скуиштина пада још у очи, да су дебате на њиховим саетанцима без интереса и значаја. Права се борба између разних мпш.нења ту и не води; она је већ раније свршена у одбору који је имао предлог Устава да испита. Влади је главно да код одбора нродре, јер Скупштина готово никада не пропушта примити оно што јој он предложи. На тај начин, одбор је тај који целу ствар у својим рукама држи. Баш за то што се број ио сланика у Великој Скупштини толико попео, и добило се да код ње у ствари решава мањи број људи, него код обичне Скупштине. Велика се Скупштина не одликује само својим бројем г већ и својим саставом. Она се састоји искључиво из народних посланИка. Она не зпа за оне посланике Које у обичним скупштинама Круна поставља. Да ли је ово иекључење владиних поеланика умесно, може бити предмег спора. Изгледа да се њихова потреба, баш и на Великој. Скупштини, осетила већ 1888-ме. Тада је Круна, на основу чл. 69. Устава, одредила четрнаест иове^еника, који су у етвари били њени посланици без права глаеа. О самој установи таких посланика мишљења су подељена; али ма колико се та посланичка категорија с теоријског 1ледишта могла оеуђииати, њу је требало задржати у Великој Скупштини, чим се она као потребна у обичној сматрада, За,