Бранич

стр . 326.

б р а н и ч

број 7. и 8.

знаци, који се по тач. 1. ■§. 253. у вези са §. 251. крив. зак. за превару траже. „Најзад, кад се утаја и превара према одредби §. §. 236. и 258. крив. зак. казни само на тужбу оштећених, онда је суд био дужан да оцени, да ли су пуномоћници друштва били овлашћени да издаду пуномоћство онакво, какво је пуномоћник пуномоћника друштвених поднео, којим је овлашћен да може и кривичне тужбе подизати, или нису?® и т. д. Првостепени Суд усвојио је ове примедбе и 15. маја 1899. донео решење № 10929, којим је оптуженога Н. ставио под суд и у притвор, јер је нашао да има дела утаје; за доказ узео је сопствене рачуне оптуженога, гдеје представио лажно стање ствари. По жалби оптуженог и пуномоћника прив. тужиоца Касациони је Суд у I одељењу 26. маја 1899. одлуком својом № 4811. поништио и ово решење са ових разлога: »Поступајући у смислу примедаба Касационог Суда од 20 марта т. год. Бр. 2610. Првост. суд за гр. Београд није могао ни у ком случају наредбом позивати пуномоћника опуномоћених, да накнадно иодноси иуномоКство, којим се овлашћује да у име својих манданата може подизати кривичне тужбе и да се тим истим пуномоћством опуномоћава и за већ иодигнуте од стране његове. «Такав рад суда противан је не само смислу поменутих примедаба Касационога Суда, већ и принципијелном појму о нуномоћству и појму о застарелости у области крив. права. »При оцени исправности једног пуномоћства при његовој употреби, у првом се реду мора узети у обзир природа самога права, у чијем се домашају то пуномоћство употребљује, пошто је по све јасно да употреба пуномоћства, дакле само биће његово, мора одговарати природи онога права, у чијој се области чини употреба од истог пуномоћства, како се пак код кривич. црава у првом реду испољава интерес државе, да за извршено крив. дело казни, па и код самих оних крив. дела код којих се казни на тужбу прив. тужиоца, а код грађ. пак права, на против, у првом је реду интерес чланова у држави, чији се правни односи нормирају, то онда и дејства пуномоћства у области и једног и другог права нису и не могу бити једнака, (као ни саме извршне пресуде и та два права, што по суштини својој нису једнаке: једне се морају извршити, а друге зависе од воље онога у чију је корист правни однос уређен), па логично ни начин употребе пуномОћства; дакле, накнадно опуномоћавање, које је код грађ. права дозвољено (и то само донекле), код кривичног је права по све немогућно, јер стоји у сувише јасној контра-