Бранич

стр. 370.

в р а н ii ч

број 9—18.

је било неслоге и незгода у Нашој породици. Ја сам сматрао да је Моје право и дужност, да то пресечем једном за свагда, да једанпут створим онакву кућу, која ће Мени дати јемство за срећу, мир и задовољство, а која ће дати Србији јемства, да ће Краљева Кућа и породица бити само Краљева Кућа и породица и да ће Његова жена бити Његова верна и мила сапутница у животу, и да ћемо Нас двоје вазда стојати чврсто једно уз друго, и радити на срећу и добро Свога народа. Ја сам видео да је једна ствар, нарочито народ мучила, и од које је он доста патио, а то је, што је вечито владала неизвесност. У Србији се увек питало и говорило, како не могу остати овако два Краља; после се говорило: како ће да се ожени, и како ће да му буде кад дође жена. Вечито је стојао један облак и једна сумња, па и Ја сам се сам питао: какав ће да буде Мој будући живот? Али, господо, до сада што је рађено, рађено је доста добро у многим стварима. Али често су се многе ствари радиле неосновано, а то с тога, што Ја сам као Краљ нисам могао на Свој лични живот да гледам јасно и отворено и да видим, да је Мени Моја срећа обезбеђена, а, Господо, само човек, чија је срећа обезбеђена, може да ради стално и непоколебљиво на срећи свога народа (одушевљени узвици „живео, живео, живео"). Ја сам сматрао да је Моја дужност и Моје право, да пре свега у избору сапутнице Свога живота послушам једино осећаје Мога срца, и то не један осећај тренутан и непромишљен, него осећај дубок и јак. Жену, коју узимам, имао Сам прилике Да упознам још док је била код Моје Мајке. Ја сам имао прилике баш у овом Двору, да је познам, љубим, и ценим, и да видим колико је то паметна, добра и достојна жена (бурно

<&+■ Ф

Ф