Бранич

број 19—-2').

оцену кажњивости покушаја најрациоиалније узети конкретну опасност за извесно право од нредузете радње злочинаца. Да отпочнемо најпре са неподобношћу предмета. Наводе се често као примери апсолутне неподобности предмета: 1. Кад ко пуца у заблудп на сенку, дрво или какву мртву ствар, држећи да је то човек, кога хоће да убије; 2. Кад би женска, држећи погрешно да је трудна, узимала што за побацивање; 3. Кад би ко хтео да украде неку ствар, држећи да је туђа, а она је међу тим његова; и т. д. У свима наведеним и њима сличним примерима нема смисла у опште ни говорити о некој подобности или неподобности предмета, јер покушај је могућ само тада, када се напада на неко право или интерес, који постоје. А када неко право или интерес не постоји, оно се не може ни нападати, ни доводити у опасност. С тога о апсолутној неподобности предмета при покуоЈају не би требало ни говорити, већ гледати на то, да ли је у опшге исто право нападнуто било, или не. Побацивање на пр. представља трудноћу, т. ј. зачетак детета у утроби, и радња је управљена на уништење тога зачетка, као на будући живот. Закон је хтео да обезбеди право на живот, који би се из зачетка развио. Чим нема зачетка, нема ни напада на живот. Исто тако је незгодно наводити и примере за релативну неиодобност предмета. Ево тих примера: 1. Када би ко дао отрова човеку, који је по својој природи, или због раније носгеиене употребе исте врс/ге отрова, иостао непријемљив за ту врсту отрова; 2. Када би ко из обичне пушке или револвера пуцао на човека, који би имао оклоп око себе, те тиме био обезбеђен од удара са онаквим смртоносним оруђем како је унотребљено било, а због оклопа не само не би могао погинути, већ ни рањен бити.' 3 ) Држимо да неће бити тешко увидети, да ни овде нема иикакве па ни релативне неподобности предмета. У оба наведена случаја напада се на живот човечи, дакле на право, које постоји и које је могуће повредити пМ уништити. ^ место гледања на т. зв подобност

13 ) »Покушај« од Ј. 'Б. Авакумовића. Београд 1881.