Бранич

стр . ()4'2.

б р л н ii ч

број 19 — 24.

извиђају и суде сиоровв иросто и брзо; па бирајте који хоћеге од ова два. (( Држава, дакле, дала је своме иароду иа вољу да држављанин у своме иовређеном нраву може тражпти заштиту код кога оће од ова два суда, у коме има више вере, или у суду, у који сама држава бира и поставља стручпе судије, или у суду, у који сами парничари бирају и постављају судије од својих и себи равних људи. Ово начело законодавац је исказао у закону о поступку судском у грађанским парницама § 433, који гласи: »који су парничари власни поравнатн се могу се сложити, да им парницу, о којој по закону равнању места има , расправи избрани суд ; (( и ова надлежност избраног суда сматрала се и сматра као вољна надлежност, погато зависп од воље парничних странака, и наше власти односно ове надлежности нису грешиле; оне нису никад хтеле саставити избрани суд на захтев једне странке, ако на то све не би пристале; а кад би нристале, она би им тада дала избрани суд; и заиста то је правилно било. Али, оне су ову надлежност прнмењивале и за оне спорове, за које је једино надлежан избрани суд, а сви други судови искључени, па су и код ових спорова сматрале да треба да пристану на избрапи суд све парничне странке, и ако је код ових парница довољно, да само једна парнична страна затражи састав избраног суда, тада је власт дужна да га састави без икаквог обзира на то што противна странка не би пристала, пошто ова надлежност није као она прва вољна него је иринудна. Ово је, дакле, то триестпетогодишње грешење наших власти па чак и судова, што нису иравили разлику између ове две надлежносги, него су узимали обадве као једну, па нису никад хтели саставити избрани суд, док на њега не пристану све парничне странке. Принудну надлежност избранога суда законодавац је исказао у истом закону $ 434; који гласи: „у следећим случајима судиће увек избрани суд, кад год предмет прелази вредност суђења општинских судова: 1, о потрици ма колико велика штета била, па ма и кривице било о којој ' би имао судити окружни суд;