Бранич

СТР. 662. Б Р А Н И Ч БРОЈ 19.—-24.

бени акт од 7 новембра 1857, који је био поднет 1858 париској кснФеренцији, остао мртво слово на артији, пошто се нашло да он не одговара нп основима Бечкога нити онима Парискога (1814) конгреса, нити пак онима ко;и су о њима утврђени у Паризу 1856. И тако су одредбе тога акта остале неизвршене, а још год. 1866 изјавио је изасданик Аустроугарске на коцФеренцији, која је опет држана у Паризу „ла ће влада његове земље, улазећи у преговоре с осталим силама о овоме питању, настати и на тома, да се васпостави и поново уреди обалско изасланство; додајући к томе, да се по себо разуме, да ће гледишта, изнета 1858 о правилнику, његова влада најозбиљније проучити, и да ће резултат тога проучавања тто пре саопштити силама." Лондонски уговор од 1871 истиче тек површно борбу, која се повела против намере »да се и на Дунав примене основи »Бечкога Конгреса/ које је Париски Уговор прогласио да „образују саставни део европског јавиог права." Лондонски чл. IX, који се на ову ствар односи, гласи овако : »Пошто обалске државе Дунава у оним деловима, где ђердапски брзаци и водопади сметају редовној и правилној нловидби, задржавају право да се међусобно споразумеју о отклањању ових препрека, то им високе стране уговорнице још од сад признају право, да ударају известан намет на све бродове без обзира на заставу ових, докле год се не подмире издаци учињени за отклањање ових препрека, изјављујући у исто време, да чл. XV парискога уговора губи своју важност за тај део реке за време, потребно ради подмирења и исплате дуга, који би се у ту сврху учинио." Али ма да је чланом V овога уговора изречно било утврђено, »да ће се погодбе за састав обалског изасланства, утаначене чланом XVII Париског Уговора од 1856. обележптн претходним споразумом обалских држава, не крњећи при том право трију подунавских кнежевина," и да ће се силе потписнице накнадно споразумети »на случај потребе, да се поменути чл. XVII мења; ма да уз то није донета никаква измена у смислу сужавања појма „обалске државе, & по којој бн се могле дунавске кнежевине искључити из овог заједничког рада, — ипак су две од ових држава, Аустроугарска и Турска, ушле у споразум год. 1873 о томе, да решавају саме о примени члна VI Лондонског Уговора При томе се о Србији ни о Румунији није