Бранич

Ј

број 1. ђердапоке таксе ii међународно право отр. 45.

чишевски, сматрајући [Ке^ие, стр. 514.) ове правилнике само за »нацрте којима је иотребна иотврда, ако не Бвропе оно бар неиосредно заинтересованих дрз/саеа." Он уз то такође мисли, »да угарска влада није никад ни помишљала на то, да Србији или Румунији н&меће правилнике, који имају да се врше на земљишту ових држава, који за то своје вршење претпостављају ирија тељску сарадњу српских или румунских власти." Па ииак он брани ираво Угарске, да сама одређује висину намета на бродове и њихове терете, и ако је једном ранијом приликом захтевао, да угарска влада поднесе тачан извештај о учињеним издацима на ове послове. На што тај извештај, ако не ради тога, да се на његовом основу правдају таксе? А допустиће се, да ни Србији ни Румунији, па ни осталим на Дунаву заинтересованим државама не може бити свеједно, колике ће те таксе бити, и ако ни једна од њих и не помишља на то, да Угарској спори право накнаде за учињене издатке, које би јој све оне признале по општим основима Међународног Права и јавног морала, чак кад јој то и не би било зајемчено међународним уговорима. 8иит сихцие!') д-р М. Р. Весни^

Ј ) Овп редови сј иисани у мавноме још почетком прошде године у пожаревачком казненом заводу. Они су били изазвани нарочито изјавом ГраФа Голуховског у угарским делегацијама, да споразум у овом погледу с осталим обалским државама није тражен с тога, што Зи он практички био немогућ (»ргакЉсћ &апг иптбјЈИсћ«). Тај споразум је позније међутим тражен, па као да је и постигнут, јер ових дана читасмо у дневпим листовима, да су наши изасланици добили за њ одличија од аустроугарске владе. Вредно би било сазнати: у чему је он, те се чудити, да до данас није већ објављеи.