Бранич

стр. 166.

б р а н и ч

број 2.

Управитељном совету, који спор о наслеђу расправља овако: „Да Петар Констадиновић ннје имао право, што је по реченом извештају од мужа њеног Живка однео оно, што је уза њу спремио био, будући да је то од ње наследило дете њено, а од детета отац његов Шивко, за то се пресуђује: да Петар зету своме Живку врати све што је од њега однео. — 4-XI- 1835 год. у Крагујевцу Бр. 310. XXII. И ако су се парничари сагласили, суд није дозвољавао заклетву, кад је једна парнична страна утврдила своју тражбину другим доказима. Игњат Милошевић из Бадање оспоравао је своме комшији Ивану Аћимовићу право својине на једну земљу, но овај се бранио да је ову купио од поч. оца Игњатовог, што су му утврдили и стричеви тужиочеви, који су били смесничари у овом нмању. Тужитељ и поред овога доказа. није признао право туженоме, ио је тражио да се тужени закуне, да је заиста земљу купио од његовог оца, што је овај обећао и учинити. Магистрат лознички пресудом својом од 21 јунија 1838 год. спор је расправио: да се туженом не доиусти з&клетву иолагати, а тужилац да нема право узнемиравати га у уживању ове земље. Пресуду ову савршено потврђује и Велики суд одлуком од 27 јунија 1838 год. № 866. XXIII. Кад ни једна парнична страна нема доказа, спор је, без узимања заклетве, расправљен у корист оне парничне стране, која је само показала вољу примити је. „Андрија Аћимовић из Завлаке овог окружија преставио жалбу нсправничеству, да је пре 12 година у нужди био и да је од Јевте Лукића узео 40 ока жита, а њему да је своју њиву зовуму Мало Пољице дао у рем, да Јевта скида с ње вајду, док му овај жито не врати. Јевта се изговарао, да је он њему за 40 ока жита исту њиву минћиле дао. Ни један није могао довести сведочанства, како су пазарили, зато је нуђен Андрија, били се заклео да му није продао њиве? и он одговори