Бранич

број 2.

књижевни преглед

стр . 175.

Кад је г. Миловановић изнео то као правило чисто за индосанте (жиранте) —- онда је требао изнети и онај изузетак, кад је, код вучене менице на сопствену наредбу, трасант (издавалац) и трасант и индосант (жирант), у коме случају ово опште правило нема примене према трасанту, без обзира на то, што је он и ипдосант. На страни 242. г. Миловановић вели: в Ако се иренесе ирејудицирана меница н. ир. она код које је време за иротест ирошло, онда онај, на кога је иренесена има ираво ирема акцеитанту и ираво регреса ирема. онима, који су меницу иосле рока иренели.« Г. Миловановић управ рецитирајући у овом правилу § 113. трг. законика нашег, износи пред читаоце нешто што не стоји V истини, а то је да трасант (издавалац) код менице која није протествована, испада из обавезе; међу тим и у нашој пракси, а и у теорији, па чак и он сам у примедби зна, да трасант као творац менице и лице, које се меничном сумом користило, не испада из обавезе ако се меница не протестира, већ да и он остаје у обавези с акцептантом све дотле, докле меница важи као меница сем случаја, кад докаже да је он о року снабдео акцептанта покрићем по обећању уговором о издању. Боље би било да је г. Миловановић ставио оно што је под примедбом у главни текст, а под примедбу оно што је у главном тексту и по том објаснио одкуд то, да у нашем тргов. законику постоји пропис који нема примене. Мислим да завршим своје пропраћање важнијих грешака у V овој књизи г. Миловановића са изјавом да, норед ових има јогп доста ситнијих, које би му се имале пребацити, као човеку из чијег пера нису смеле изићи. Не могу да пропустим а да му и на завршетку ре®ерата не пребацим, да је и то једна од већих грешака, што је писао »Трговинско Право® језцком који не одговара духу правне науке. Као да је избегавао да му изражавање мисли буде у том правцу. А то је, признаће и сам, велика грешка. Ученик ирава, па ма то био и ђак држ. тргов. школе или трговац, мора да учи право тако, како ће га и ван те књиге разумети. Да завршим. Књига није нисана са оном љубави, која би требала да одговара оној потреби изнетој у првој речи пишчевој, јер као што смо видели има доста већих грешака, које се не би могле опростити ни почетнику а камо ли човеку, који је своју стручност хтео овом књигом да испољи.