Бранич

стр . 472.

б р а н и ч

број 5 и 6.

подржавати. Заиста, суспендовање обуставе казне није дато осуђеноме под видом какве врсте милостиње, као какво доброчинство, које он може примити или одбити по својој вољи. То је заиовест , коју судије изричу. Сем тога не може се порицати да ова мера не интересује првог старешину, кога се тиче, а то је јаван поредак, јер јој је циљ да предупреди поврат. Неоспорно је у начелу, да није доауштено Ј/енунцирати права јавног поретка, ма какав интерес за то имали. То је тако исто, као што осуђени не може одбити помиловање. Ма како да је одлучно. противно мишљење г. Беранжеово о овоме, ипак је оио само његово лично мишљење у овом погледу, којим се не могу да потру принципи који су такође сигурни, кад закон о томе не говори ништа. III. Је ди одлагаље извршења ооуде препрека за помиловање? 207. — Је ли одлагање за време периода обуставе осуде препрека вршењу нрава помиловања? Ово питање нема® практичног интереса, јер се не може претпоставити : да ће поглавар државе покушати да иомилује условно осуђеног, кад је суспендована казна: не знамо за што би била ова милост у сличној хипотези. Ма како било, ја мислим : да у овом случају помиловање не може да интервенише правилно; истина помиловање може да буде пре сваког почетка извршења, али треба да је пресуда извршљива т. ј. да се може извршити, и по том да је извршна. Но, условна осуда, управо није коначна баш ни онда, кад се не може више нападати путем апелате : остварење услова под којим је изречена, имаће за резултат то што ће се уништити право да се може извршити и збрисати сама осуда. Не може се допустити: да државни поглавар може помиловањем унапред ренунцирати њено право пзвршења, онда кад се оно није ни појавило. Још има доста аргумената у истом смислу. Али мн пзгледа да су довољне ове примедбе, којима се правда овакво решење у контроверзи о овом питању, које ја предлажем, ма да иста нема велике практичке важности. IV. Суспендује ли ое ток застарелости за време периода обуставе ? 208. — На послетку је било питање: да ли се роком одлагања суспендује застарелост казне. Ово питање има интереса само у случају кад перпод од пет година истече пре него што застари сама иресуда, којом је кривац условно осуђен. 0 овоме ћемо доцније говорити. Без ус-тезања треба рећи: да одлагање не суспендује застарелост. Да се узме противно, треба да има о томе Фор-