Бранич

стр . 534.

в р а н и ч

врој 5. и 6.

доцима докаже да је заиста са А-ом закључио уговор куповине и продаје спорне њиве. 1 ) И суд пресуди: да је А. дужан да пренесе тапију на А-а у остављеном року у пресуди, у противном да пресуда служи Б-у у место тапије до убаштињења. Није ли у овом случају апсурдно да тапија буде јача од извршне судске пресуде ? За још бољи дсдааз ових навода износим и ова два конкретна примера. М. И. купи од М. Ј. чајир са шљиваком још 1878 год. .Како М. Ј. није хтео да пренесе тапију на купца, овај га тужи општинском Суду као надлежном и суд осуди продавца 1891 год. да изда тагшју купцу, у противном да му пресуда служи за основ убаштињења. Међу тим М. Ј. прода исти чајир и Р. Ј-у. Ну и овај није могао добити тапију од продавца на леп начин и буде принуђен да га тужи. И тужи га, али не истом општинском суду, већ другом, јер је село продавчево у то време било груписано са другим општинама. На основу пресуде тога суда од 1895 год. Р. Ј. се и убаштини исте године. Породи се по том спор између Р. Ј. и М. И. и суд по ислеђењу нађе: »да један исти спорни предмет нису могле парничне стране прибавити, тако, да за то имају пуноважне дор;азе о своме праву, а да се поред свега тога не искључују у овоме. Једна страна мора имати не само јаче право, но и право својине. То право има свакако М. И. јер он не само да има државину овога од 1878 год. § 223 грађ. зак., но и својину по пресуди суда од 1891 год., која и по времену свога постанка, начину и месту иср;ључује свакако доцније па и Р. Ј-ово право на оспореном предмету. Искључује га више и по томе: што пресуда од 1895 није донесена у спору и са знањем тужене стране — §.§. 68 и 70. грађ. суд. пост. и што убаштињење донесено на основу ове пресуде, нијв свршено ираво о својини, но само доказ з.а ово иресво, а све то не оскудева код пресуде од 1891 год. к

*) Овде разумем, ако је вредност спорнот имања испод 200 дин. — § 242 грађ. пост.