Бранич

БРОЈ 9.

ИЗ СТРАНОГ ПРАВООУТзА

стр. 749.

воља оставитеља, што могуће потпуније изврши (§ 558 грађ. зак.' 1 . Из последње усмене одредбе покојне удове Марије М. јасно и несумњиво се види, да је намеравала свој иметак оставити другој особи, а не данашњој тужитељици, која није нити нуждна наследница, и пошто нико други није на темељу оиоруке узтражио оставину, то уважив само ове околности види се већ, да тумачење оноруке првога суда боље одговара вољи опоручитељице, него оно другога суда. Закон, који локазом § 571 грађ. зак. признаје ваљаном и онакову опоруку, у којој је погрешно назван наследник претпоставив, да се открије блудња и нађе права воља опоручитеља, закон дакле не тражи да се наследник означи својим именом или презименом но н таквим начином, да је именована особа за свакога, чим је чује споменути, индивидуализована. Међу тим воља оставитељева доста је тачно исказана да не може сумњати о особи наследника он.гј, који је позван, уважив све те околности, да је тумачи (§ § 564 и 566 грађ. зак.), и ако је код усмене опоруке опоручитељ властитим речима тако означио особу наследника, да су сведоци по све сигурни одно сно идентитета особе те могу о оном, што је усмено одређено, пред судцем дати сведочанство. Из сагласна казивања поменута два сведока јасно је, да је опоручитељица тачно изјавила, да цели свој иметак оставља Ивану, који нема деце, алн, јер је млад, могао би је још имати; види се из казивања тнх и других сведока, да је покојница са данашњим тужеником званим Пван, који нема деце, живела у заједничком господарству, да ју је он непрестано и љубезно неговао, а не види се, да би други, код којих се стичу иста обележја, икада покојници више саучешћа ноказали или јој се приближили били, јер један рођак њеног покојног супруга, које му је такођер име Иван, живи у Виценти, алИ опоручитељица није ни знала за њ, нити га је познавала. Најпосле потврђују горепоменута два сведока, да је опоручитељица пред једним пре и после начињене опоруке, а пред другим оном приликом кад је опоруку правила, изјавила, да намерава Ивану, који ју је неговао и подупирао оставити своју имовину. Одатле бива пак јасно, да су оба сведока опоручна морала стећи уверење и да су га заиста имали, да је тужени покојницом постављени наследшш. Ове наводе, к оји би по § 586 грађ. зак.