Бранич

186

В Р А Н II Ч

Кад два лица немају никакве имовинске заједнице, кад нису ни у ортачлуку ни у задрузи, кад им је сва веза што су се нашли подписани иа једној меници — онда би било противно §. 1. стец. пост. отварати им стечај уједно, јер се у том законском пропису одређено вели „стециште је судско поступање у ком се имање каквог дужника..." Наводи молиочеви у акту бр. 1603. не могу опстати. То што се једна такса наплаћује „за забране, осуде и т. д. правилно је, јер се непрестано суди о суми, која има да се обезбеди, досуди и т. д. И онда је правилно што се суд не обзире, колико је лица обвезано. На против, суд сматра да стечај није обезбеђење, како хоће тужилац да представи. Законодавац је означио шта је обезбеђење у глави четрнаестој закона о грађ. поступку и тамо се стечај не помиње. Овде у тражењу молиочеву има то, да се извиди, да да ли су дужници обуставили плаћања и на случај да суд до тог уверења дође, да им по §. 144. стец. пост. отвори стечај. Тежња законодавчева у зак. о стец. поотупку и јесте да спречи обезбеђења а никако да само стециште сматра за обезбеђење. То исто вреди и за огласну таксу. Такса се свака полаже у напред чл. 5. зак. зак. о таксама, и кад се стечај мора огласити у новинама по §. 22. стец. пост, и кад се и за то плаћа такса без које државна штампарија неће оглас ни да прима; — онда и огласну таксу мора тужилац у напред положити. Кад тужилац није по наредби судској поступио онда је овде место примени чл. 9. зак. о такс. Зато на основу изложенога и с погледом на § 305 грађ. пост. и ,,'ГБр. 6 зак. о такс. Суд.. . и т.д." Противу таквог решења, молилац Л. изјавио је жалбу Касап. Суду и овај је у свом II. одељењу састављеном из судија: Д. Ђ. Миловановића, Ант. Пантовића, М. Ј. Марковића, Св. Јањића, Дим. Гавриловића и деловође писара Мил. Струнџалића — решењем од 20. фебруара 1902. год. Бр. 1527. оснажио решење Трговачког Суда. Саошнтио Бог. Мих. Ђорђевић

лрашшк.