Бранич

ДУХ МОДЕРНОГ КАЗНЕНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

учи, да држава на учшшоцу не вргап освету као самосврху (8еЊбк2\уеск), но да освета стоји много вигае у служби државне затнтптз нрава. Држава казни напад на неки предмет и дозођење истог у опасност онда, кад наочувању и интегритету овог предмета има битног интереса, који се казном мора гатитити. Па и врста и мера казне одређује се према ступњу јавног интереса за предмет. У ствари м)гу се вредност и значгј, које држава придаје једном предмету, познати по казпп, коју држава одређује за његову повреду и за његово довођење у опасност. Но државна казна одговара и човечјој моралној потреби. Човек налазп за праведно, да учинилац неког рђавог дела пре трпи зло, које одговара његовој кривици. Будући да прво зачиње у моралу (наравствености — бћШсћкећ),. и да.ништа не може бити право гато није морално, то је освета у служби заштите права увек н освета у смислу стике. Она ће држава најсавргаеннје остварити сагласност између државпе потребе, затнтите права и моралног захтева праведности, која најправалнијецени стичну важност предмета казнене заштите. Па ипак не зависи кажњивост једне личности од неморала њене радње, већ од потребе заштите права у погледу на предмет злочинства. Тако се објагањује, да се множина морално осуђеппх уег\\ т егШсћ) радњи не кажњава, и да се само оставља моралној осуди грађапа. Порок се кажњава кад повређује или у опасност доводл неки по државу или заједпицу зпачајан предмет. Казна, дакле, служн државним сврхама. С тога држава не треба да кажњава, ако не може да постигне те сврхе. Но државна заштита права не постиже се појединим казненим актима, већ само равномерним, константним потврђењем (ВеШШ^1ш§ - ) казнене правде; она се постшке психичким дејством, које казна редовно вргаи на кривца и посредно на остале. Кривац ваља да осети казну као зло, којим га држава терети у јавном интересу због његовог злочинства. Осећа ли он казну као такву осветљиву (уег°'ећепс1е) и праведну реакцију, то ће се размислити н казна ће му бити лековита наука, или ће бар у будуће знати, да не може исмевати државу; и, према томе, удесиће своје делање. С тога ие постоји само способност учинити злочинство, него п способност казну трпити. Кажњиности не припада само способност за крнвицу, већ и способносг бити кажњен, кажн.ив битн. Кажњивост не предпоставља само да је учинилац <1оЦ 8еи сн1рае већ и да је роепае сарах. Ова способност осећања психичког дејства казне не достаје двема класама злочинаца 2 , младима, који због незрелости нису

3 И.чраа „злоч г шац" (Уегћгесћоч) употрсбљеи је онде у отптем значен.у; из смисла се впди, где га тро(5а техпичг.и разуметп. Прен.