Бранич

ДУХ МОДЕРНОГ КАЗНЕНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

ступила .је брижљива одредба, чије се трајање не мери према кривици учшшоца, већ зависи од њеног уснеха. Овај успех постоји у поправљању младих личности и у њиховом навикавању за рад. На овој мисјш почива и поступање с децом и младима по швајцарском пројекту. По швајцарском пројекту не кажњава се дете, које у време учињеног дела нцје навршило 14. год. Је ли дете ове узраслости учинило неко дело, које је као злочинство запрећено, то га истражна власт предаје управној власти. Управна власт стара се о детету, ако му морално прети опасност, ако је без надзора нли ако је покварено; иначе га предаје школској власти. Школска власт кажњава порочно дете укором или школским затвором. Дораслост за казну (бка^типсЦ^кећ.) почиње са навршеном 14. год., јер искуство учи, да је морално и духовно развиће детета до овог ступња старости још врло оскудно, н да детету ове старости не достаје она зрелост, која га чини способшш за кривицу и казну. До 14. год. траје у неким земљама, такоу Аустрији, и обвеза школе. Но није довољно ослободити (искључити) дете од казне, држави .је много више дужност да се прими погрешљивог детета. Да извршење ове дужности осигура за то позваним управним органима, истражна власт, која има да се бави с дететом, треба да преда исто управним властима. Да управна власт има да на одговарајућн начин води бригу о детету, које је у моралној опасности, без надзора или иокварено, не треба даљег разлагања. Нов је напротив пропис, да погретпљиво дете, за које се не може узети да је у опасности, да је без надзора или да је покварено, треба да казни школска власт. Институт школских казни увео је државни саветник Аи§изке Согиаг у најбершком кантону и тамо се овај показао као добар. Кад не иде да се школска деца, која су учинила казном запрећене радње, подвргну казнама предвиђеним за одрасле, то се оправдава умерено кажњавање с претпоставком, да им се дело може у кривицу урачунати. Таква казна јесте школска казна. Од 14. до 18. год. постаје дете младић, девојка. Ова критична периода заслужује највећу законодавчеву пажњу. Личности ове старости редовно су у стању, да приближно тачно претноставе неморалност и иреступност, али је њихов карактер још лелујава трска, и њихово искуство још је тако мало. Свакако нису у стању да тачно појме озбиљност државне казне. Њихово заједничко бављење са одраслим злочпнцима у једном казненом заводу изложило бп пх највећим моралним опасностима, и жигосало би их злочинством. Међу тим се баш на томе ради, да се