Бранич

Б Р Л Н И Ч

Ш10Лоиикои особниом жене." Говорећи о форми жонске лажи, Балзак узвикује: „Јесте ли прнметили, како се жена нонаша, кад лаже? Немогуће је на њој нриметити ни најмање неприродиости; она лаже с таквом лакоћом, као што нада снег с иеба." Те одзиве о жени. Грос налази претеране и преувеличане. По његову мшнлењу, жена није лажљива; она је само неиекрана, ието, с том неискреношћу, која, норечима аутора, и саставља специф: аЧну особину женске душе, судски иследник мора рачунати. Жена, дајући своје исказе, неће лагати, али ће нешто прећутати нетнто додати, преувеличаће значај једнога догађаја, умањиће што друго, и тим ће унетн већи заилет и замршеност у дело, него, кад би непосредно лагала. Та наклоност неискрености, доведена дотле, да је, по речима Флоберовнм, „жена сама себи неискрена", развија се и живи у њој, иодржавана целокупним сгројем друштвенога живота и одношајем мушкиња према њој. Тој склопостн нридружује се, несумњиво, још н урођена умешност у жеие, да се претвара. Шопенхауер објашњава ту појаву, на особити начин: „Природа је снабдела жетту само једним средством самоодбране — иритворством; оно јој је уређено, и она га примењује тако природно, као што животиње унотребљују саоја природна средства одбране; жена се осећа, при том, до извеснога степена, у свом нраву." Као оруђе самоодбране служи жени јотп једно средство, коме свагда ирибегава: то су — сузе. Судском иследнику долази ие мало пута, да их види. У том погледу постоје, ие батп тако ласкаве по њему, изреке народне мудрости Тако, у Енглеској, кажу, да је „жена, која плаче, толико исто достојна са-1сален.а, колико п гуска, кад ходи босонога", а, скоро, у свима земљама посгоји пословица: „Не веруј озпојену коњу, Јевреју, који се куне и жени, која плаче". Мантегаца, у својој 1%вд1ок1а <1е1 с!о1оте", негодује на иритворство жеиских суза: „Сва ки човек, ко.ји је прешао тридесет годнна, може се сетити таквих сцена са жеиама, у којима му је било тешко разазнати, где су се свршавале сузе праве жалости и туге, а где, опет, ночињале сузе притворетла". Али Грос ублажује и те сурове оцене, разјашњујући, да жена иикада не плаче, са свим без нкаква повода. Жеие, које се обливају у сузама због одела шги нгешира, који им II .с.у најсрећније испали за руком, 1галазе се само у романима. Да би изазвала сузе, жена мора свагда иматп још и какав год, макар н незнатан повод н основ, који уз припомоћ њене самосугесгије, уображења и пароксизама, порађају плач, али те сузе, ипак, ансолутно не смзју узмутити судију н умекшати му срце. Кривпчна иракса показала је, да жена не разазнаје јасно, где се свршава добро и почпње зло; или боље, жена повлачи граиицу, која делп добро од зла, не тамо, где је внди човек: та