Бранич

КРИВИЧНО ПРАВО И ПСИХОЛОГИЈА од професора Д-РА У1ИСТА Када је пре некога времена прив. доценат психологије у Бреслави Ог \УШ1аш 51егп у берлинском психолошком друштву држао своје предавање о психологији исказа (сведочења) и када први гласови о садржини тога предавања, кроз дневну штампу, у јавност продреше, тада је, до душе, могло некоме од наших криминалиста практичара доћи на ум страховито питање: шта ће бити од нашег казненог правосуђа, када његова најпоузданија основица, искази несумњивих сведока, буде тачним научним истраживањима уздрмана; када вера у поуздање најдрагоценијег доказног материјала сахрањена буде? Питање је са свим на своме месту, а одговор се не може избећи. Ну он гласи, тако сам ја убеђен, много повољније, него што је човек, у првом тренутку расположен да представи. Ресултати до којих је Штерн дошао нису по себи нови. Да није потребно да се казивање опажања једнога догађаја с тим догађајем и онда поклапа, кад дар посматрања, верност сећања, љубав ка истини и вештини у казивању тога сведока просечност интелигенције нормално развијеног сведока далеко надмашују, одавно смо знали. Боље рећи: могли смо знати и требало је да смо знали. Ново у истраживању Ог. Штерна јесте труд да се дође до тачне методе посматрања; да се преко анегдотског доживљаја појединце продре ка научној истини. Ну, наука не руши, она ствара. Она растерује слепа веровања или поставља боље на то место. Наше казнено правосуђе може само добити а никако изгубити ако истраживање криминалистичких проблема, које се на стварно посматрање ослања, под критичку лупу стави. Штернова су извођења почетак а не крај истраживања