Бранич

66

лац одбије од тражења пречег права наплате као неумесног и недоказаног. Кад је ту-жилац на поменутом протоколу код овога суда 29. марта 1888. при распореду новаца по дуговању дужника Стевана, који је протокол по § 187. грађ. пост. јавна исправа и као какав потпун доказ о својој садржини по § 188. грађ. пост., признао пред судом туженој страни првенствено право наплате за њену интабулисану тражбину од дужника Стевана, као првом интабуланту из новаца добивених за продату нову механу с тим да се он после тужене стране из остатка за своје интабулисано примање наплати као други интабулант, (које је признање учињено по § 180. и § 183. грађ. пост. и као таково има потпуно доказну снагу и важност), онда је и спорно тражење тужилачке стране — услед таковог њиховог сагласија о начину исплате — неумесно, кад ничим и не доказује, да је тужилац ово признање учинио у незнању ствари или закона, те да би се порицањем истога могао користити сходно § 182. грађ пост. и § 14. и 902. грађ. закона. По незадовољству тужилачке стране, Апелациони Суд у II оделењу пресудом својом од 22. октобра 1897. Бр. 2724. одобрио је пресуду првостепеног неготинског суда, ну без обзира на § 902. грађ. закона који је првост. суд у побудама своје нресуде навео, а чијој промени овде места нема, — као и без обзира на разлог о обмани односно права која неби тужилачкој страни користила све и да је доказано опозивање учињенг признања § 182. грађ. пост. По жалби тужилачке стране Косациози Суд примедбама свога II. одељења од 30 децембра 1897. Бр. 9309. поништио је пресуду Апелационог Суда са ових разлога: „Кад се из решења неготинског првостепеног суда од 14 априла 1893. Бр. 7839. по предмету дуговања Стевана Живковића види, да првенствено право наплате туженој страни од тужилачке стране на основу признања није утврђено судском одлуком, већ је истим решењем тужилачка страна за првенствено право наплате упућена на парницу, онда Апелациони Суд није могао овај спор расправљати по реченом признању тужилачке стране већ је требао да цени друге подне-