Бранич

176 Б Р А н и ч привлаче највећу пажњу друштва и законодавца и која ни у литератури нису пречишћена. Суштина овога питања у главном састоји се у томе: да ли треба надлежност војних судова ограничити само на војничка кривична дела или се надлежност војних судова мора аростирати и на олшта кривична дела. У војној правној науци данас постоје у главном три система у погледу овога питања. По првом систему, војни судови су надлежни не само за војничка кривична дела, но и за сва, без изузетка, општа кривична дела, која су извршила војна лица. По другом систему, који је у основи противан првом, војни судови су надлежни само за војничка кривична дела, а за општа кривична дела војних лица надлежни су грађански судови. По трећем систему, тако званом мешовитом, војни судови надлежни су осим војничких кривичних дела такође, са неким изузетцима и за општа кривична дела, која извршевојна лица. По овом систему у исто време, при извесним условима, простире се надлежност грађанскога суда на војничка кривична дела. Први систем за данас не примењује се ни у једној држави, а нема присталица ни у војној правној литератури, док последњи мешовити систем, као што ће се то видети из даљега излагања, преовлађује у сувременом војном законодавству. Што се тиче другог система, по ком се надлежност војних судова простире само на војничка кривична дела, он има присталица у неким политичким круговима западне Европе и у литератури. Овако ограничење надлежности војних судова предлажу само за време рата, погато тада, усред ванредних ратних прилика надлежност војних судова мора се проширити и на општа кривична дела војних лица, за која су надлежни војни судови. Суштина овога гледишта, по коме се надлежност војних судова ограничава само на војничка кривична дела, састоји се у овом. Ако би се војном суду дало да решава и општа кривична дела војних лица, он би за њих био привилегисан суд, који би противуречио начелима једнакости свих пред закеном; надлежност војних судова као изузетна, иза-