Бранич

206

Б Р А Н II Ч

или преудаје своје, ако остане до тог времена да живи у задрузи, а у накнаду за то уживање и она је дужна по могућству припомагати задрузи. На случај, пак, своје преудаје из задруге , или, повратка у родитељску кућу, она има право само на пристојну опрему по постојећем обичају ( јв . §. 523. с објашњењем од 28. јуна 1849. год., и §§. 524 и 525.). А да, пак, та удовица губи право тога уживања, ако не остане у задрузи да живи, то се јасно види из законодавног решења од 6. јуна, 1853. год. (зб. VII. стр. 54.), које је отпечатано испод §-а 414., по коме: ,,ако би се (удовица у задрузи) врашила родитељима својим, за то јој не пристоји издржавање из мужевљеве куће, што она не испуњава дужности §-ом 523. себи прописане речима: „Но и она је дужна по могућству задрузи припомагати." На случај деобе задруге, та удовица, ако је још у задрузи, има право да се користи правима, која има и удовица у инокосној кући по §-у 414. (в. законодавно решење од 6. јуна, 1853. г. испод тога §-а). Али она није власна тражити деобу задруге ради истављања дела њенога мужа, те да она сама њим управља и да га ужива; јер би то било очигледно противно јасној тежњи, законодавчевој да одржи задружно имање неподељено, у заједнини. Упр^во из те тежње законодавац и чини сва побројана отступања од општих прописа о законском наслеђивању у погледу на законско наследство дела умрлога задругара у задружном имању. Том се тежњом објашњава и то, што је у почетку, у опште све женскиње у задрузи, без изузетка, бнло искљукено из законског наследства у задрузи, и што је доцније допуштено право наслеђа ћерака умрлога задругара ограншено тиме, што оне не могу тражити да им задруга изда у натурп наслеђеии део очев у непокретном задружном имању, јер би то изазивало реалну деобу задружног имања па слествено и распад задруге. Па, кад нп ћерка не може изазивати реалну деобу задружног имања ради остварења (реалисања) свога коначног права наслеђа, одкуда онда може ту деобу тражити удовица ради свога, само привременога, права уживања?!