Бранич

196

Б Р А Н И Ч

све природне аретке његове и њихова потомства. Но и потомство усвојитељево наслеђује усвојено дете оним пстпм редом и онако, којим би, и како би оно наследило и рођено (брачно) дете усвојитељево (§§ 402. и 403). А ако нема усвојитељеаих потомака онда 257. — б) Остали сродници усвојитељеви (његови претци и њихови потомци) имају ираво да, по законом реду, наследе само ону имовину усвојенога детета, коју је оно наследило од усвојитеља и његових потомака; а сав пршлод од те имовине, као и она имовпна, коју је усвојено дете само стекло, дакле његова лична шековина, припада сродницима из прпродне породице његово као законо наследство, које они наслеђују по законом реду (в. тач. 3. и 4. §-а 410). Но ово право усвојптељевпх сродника на заоставштину усвојеног детета н,и ; е, у суштини својој, право наслеђа, него право да траже повраћај оних до^ара, која су путем наслеђа од стране усвојеног детета изишла из усвојптељеве породице; оно је, дакле, само право повраћаја наслеђа (1е ге1оиг зиссезбога1). 258. — Право повраћаја наслеђа обухвата не само оно добро, које је усвојено дете наследпло од усвојитеља или ког његовог потомка, него и оно добро, које је оно добпло од усвојитеља а за жпвотп овога (аналогија из §-а 500.). Истина, у §-у 410. помиње се само „наслеђено добро," али и све оно, што дете добије од свог родитеља за живота овога, није у самој ствари ништа друго до антиципирано (напред примљено) наслеђе. 259. — Повраћају речених добара из заоставштине усвојенога детета може се тражити само тада, гко се она у натури налазе још у тој заоставштини. Ово логички истиче из речи „наслеђено" (§. 410.). По томе, дакле, том повраћају нема места: а) кад је усвојено дете тестаментом својим наслеђено добро коме као легат завешгало, јер је овде реч о законском наслеђивању; и,