Бранич

418

Б Р А Н И Ч

оштећена, имају право тражити накнаду од својих претходника. Међу тим у овоме случају ваља имати на уму изузетке, побројане у § 221. грађ. зак. Тужба за својину неће имати успеха ако се по раскинутом уговору због оштећења преко половине подигне про тив оних лица, која су ту ствар, дату од Једног сауговорача другоме на основу раскинутог уговора, при бавила најавној продаји или од трговца, који обично са таким стварима тргује, или од занатлије, који такве ствари прави, или од онога коме је господар исту на послугу или на оставу или у залогу дао, или коме би ствар иста под каквим год видом поверена била тако да купац о њима није могао зло помислити или о поштењу њиховом посумњати. У свима дакле овим случајевима треће лице постаје власник прибављене ствари, и онај, који је предао ту ствар своме сауговорачу на основу раскинутог уговора због оштећења преко половине може од њега тражити само накнаду за изгубљену евојину. Кад уговорачи остају власници ствари, које су један другоме дали, ипуњујући раскинути доцније уговор, онда ни стварна права, која би они нч истим стварима конституисали у корист трећих лица (на пр. залогу, плодоуживање) немају опстанка — § 29. грађ. зак. „што ко сам нема, он не може ни другоме дати." Кад пријемник није постао власник предате му ствари, онда не може на њој уступати другоме никаква стварна права. Али овде је наш законодавац био недоследан. Кад је већ у § 221. допустио, да се може прибавити у извесним случајевима својина ствари и од лица коЈе није њен власник, онда је следсгвено томе ваљало прописати, да и савесни прибављачи других стварних права прибављају иста права у извесним случајевима и од лица, која нису могао одржати уговор у важносги позивајући се на застарелост — § 937. Ако се пак то треће лице, које од сауговорача изводи своје право на ствари, која је била предмет уговора, раскинутог због оштећењн преко половине, боји да се сауговорач неће на застарелост иозивати, онда се оно може према § 65 грађ. суд. пост. умешати у парницу и истаћи застарелосг ирава.