Бранич

63

суду првостепеног суда погрешно изводи да би §. 426. грађ. зак. могао бити прнмењен само, кад имање које се оваквим уговором оставља, није својина онога, који њиме распоред чини, једно, што се то код овог уговора не би могло ни ценити, пошто имање није нарочито обележено, те да се зна, шта се и које се оставља а друго, кад један уговарач нема непокретног имања о којем уговара, онда се у опште није могло уговарати о таквом свом имању. У овакзом уговору треба да је именовано, назначено имање, које се оставља на случај смрти, јер по §. 782. грађ. зак. „о оном имању које није ушло у уговор на случај смрти, може се особити тестаменат пуноважно правити." У спорном уговору нема тога назначења. А кад стоји то, да једна уговарајућа страна нема онога имања, о којем уговара, онда такав уговор нема на аредмеша за уговарање и ценећи га у смислу §. §. 425 и 483. грађ. зак. уговор такав не вреди према §. 531. грађ. зак јер оно, што једна страна обећава другој, ова не може прамити, ма да би се изјаснила да прима, јер нема предмета који се обећава. Најзад, кад се из решења неспорног судије види, да је пок. М. приликом уговарања имала свога имања а међу тим њен муж В. није имао имања, које њојзи у уговору обећава, онда је Апелациони Суд код оваквог стања ствари, требао имати у виду и пропис §. 537. грађ. зак. и оценити: има ли код оваквог уговарања лажи, преваре или обмане и према томе оценити вредност спорног уговора, у толико пре, што се из пом. решења види, да уговарач М. није умрла након 15 дана од закљученог уговора! Апелациони Суд не усвоји горње примедбе, но изјави противразлоге: Са имовином може да се располаже без наалате на два начина: поклоном за жавота ала тестаментом. Ово опште правило трпи изузетак једино у погледу брачних уговора, или у опште поклоном, који се чини у корист брака. Отуда је и постало и признато уговорно наследство између мужа и жене — §. 780. грађ. зак.