Бранич

65

С тога по овом узроку и нема места промени 425. грађ. зак., ни §. 783 истог зак., јер се први пропис односи на друга лицт, а други на изјаву воље и правну способност супруга, као уговарача, а не и на предмет уговора. Овде је пак сагласије воље уговорача несумњиво, а тиме је баш испуњен и пропис § 531. грађ. зак., те према наведеном, јасно је, да овде не решава, према § 537. грађ. зак., та околност, што је пок. М. приликом уговарања имала преко 20000 дин., а тужени њен муж В. није имао непокретно имање, које њој обећава, јер је он обећао како садање имање — дакле, о::о што је у времену уговора имао, — тако и будуће, које буде имао у часу смрти ! Садање имање јесте битни услов за уговор о аоклону за живота, а за предмет уговора на случај смрти служи будуће имање. Осим тога, примени § 537. грађ. зак. и осталих горе наведених могло би бити места само код терет ■ них, а не и код доброчивих уговора, као што је по битности својој и уговор на случај смрти или уговор о наследству између мужа и жене. У осталом, прописом § 783 грађ. зак., како се из самог текста његовог види, може се послужити само један од уговорача (муж или жена) а никако наследник раније умрлог сунруга, јер је право за нападање тог уговора, односно на опозивање поклона учињеног тим уговором, који се како § 781. грађ. зак. каже „сматра као и тестаменат", искључиво везано за личност дотичног супруга, те се оно у име тог супруга — дародавца, — не може од стране другог лица ни вршити. Општа седница Касационог Суда одлуком својом од 26. марта 1898 год. 2668. нашла је да је пресуда Апелационог Суда саобразна закону. 35 Цризнање учиљено пред еудијом о пречем праву напдате не ереди кад ее порече, а ни]е учињено у па:> ници пред пденарним еудом. (Одлука општг седницг Касационог Суда од 24. 1. 1898. Бр. 59-). Првостепени суд неготински пресудом својом од 29. априла 1897. Бр. 5700. пресудио је: да се тужиОдлука Касационог Суда (Грађанско правосуђе) 5