Бранич

148

Б Р А Н И Ч

подједнако могу да послуже и етварно сиуже као извор кривичних дела. Равлива се састоји само у томе, што она страна и 0 ни догађаји изазивају највећи број кривичних дела, који еупо спојој сушгини, епособни да изазову највећи број случајева колизије цриватног интереса са општим; за ово пак могу бити подједнако епособне, у опште говорећи, како добре, тако и хрђаве стране друштвен^ организације. ТЕГајзад, не можемо, а да не видимо, да кривичност никада није била и у опште не може бити јединим мерилои правилности или неправилности какве било државне организацијо: држава, уводећи и одржавајући ова] или онај институт, корисан за њене цељи, очевидно, не д^оже на том путу да се задржи нред тим обзиром, што ће тај институт послужити као извор десетине или етотине кривичних дела —- онако исто, као шго се, при подизању ма какве опште корисне зграде, нећемо задржавати пред тим обзиром, што ће при раду неколико радника неизбежно претрпити штету или чак што ће се неки од њих лишити и живота. Наравно, кривично је дело нешто што шго се не жели у општем току друштвеног живота; али, ипак, ми морамо без икаква устезања признати, да државна власт има право и мора да уводи и да одржава институте, који несумњико служе као извор кривичним делима, ако се еамо ти инзтитути ематрају као корисни за државне цељи и ако штету, која је кривичним делом причињена, превишава и покрива њихова кориеност. Ово својство инетитута да изазива извесна кривична дела, наравно, мора ее узети у обзир, али оно никако не може да служи као једини критеријум оцене. 2. Теорија леченм кривца. Основно правило ове теорије саетоји се у томе, да је кривично дело резултат психолошке болести. Кривац, наравно, јесте човек психичк-и болестан; њега греба лечити, а не казнити. Докази, које ова теорија наводи јесу: волики проценг умоболних међу кривци.ма и наслеђе извесних кривичних дела. Теорија ова, благодарећи и сувише хуманом погледу на кривце, имала је у своје време велики успех; чеето ее и сада понавља у нублицистичкој литератури. Без обзира на то, она се представља као најслабија од свих теорија ове груче в пЉ је одавно изгубила сваки ауторитет у науци. Последњи јој је удар нанео Ломброзо својим иеиигивањима, који је, отпочевши нрвобитно евоја посматрања на