Бранич

86

Б Р А К И Ч

утајач има туђу ствар у иритежању. О овом прегежању говори изречно пруеки § 225, док се оно у српском § 229 подразумева, да је поетало поередетвом предаје; а ствари ее предају услед каквог правног поела, који има за цил>: сахрањење, руковање, управљање или какав други циљ, а по том, да буду повраћене или неком трећем предане. У § 229 изречно су поменуге реча „у своје време", које ее односе на повратак ствари, а њих нема у пруском законику. Намера присвојења није била у овом такође споменута, јер се Ееровадо, да се она садржи већ у речима: „огуђи" и т. д. 14 ) и као таква била је само но есби разумљива. Полазећи од законских одредаба покушаћемо, да у идућем §-у утврдимо суштину појма утаје. При овоме као и даљзм излагању расматраћемо особито пруеки каз. ћаконик и еудску праксу по овом законику, као и по садашњем немачком, иошто то може бити од важноеги за нашу судску праксу, где се правна литература у овом погледу није развила, а судека пракеа није потпуно и није званично објављена. (Наставиће ее.)

14) Израв »или на други начин себи или другима присвоји«. који је био у пруско.ч пројекту од 1847 (§ 272) изостављен је већ у пројекту од 1850 г. (§ 208). Држало се то као паметно. пошто би овај додатак учинио сам појам утаје неодређеним, а не би ипак ирипоиогао да се једна знатн а праЈнина попуни. Види о овоме Веке1ег, Коттеп1аг ићег с!ег 51гаГ§е5егЉисћ Гиг Ше ргеиззјзсћеп 54аа{еп 1851 стр. 431.