Бранич

52

б р а н и ч

лико самом учиниоцу? Одлука о томе надмаша људску моћ и знање. То је такође једна заслуга Хермана СајФерта, што је понова одлучно скренуо пажњу на ово 1 ). Најзад: спољно годједнако одмерена казна дејствује врло разнолико на оне, које је снашла. Последње јесени, приликом 9. конгреса Међународног Криминалистичког Удружења, видео сам у Петрограду један велики ћелијски затвор, пре неколико година сазидан, мустра од чистоте и, рекао бих, елеганције. Руски сељак или радник, који, долазећи можда из најпрљавијих гадом напуњених простора, ступа у овај затвор, може се у извесној мери осећати пријатно; без обзира на лишење слободе налази он овде побољшање његових животних односа и с тога му казна није тако тешка, као човеку, који је место бољих и поднесијих односа добио затвор. Примените овај пример како вам је по вољи на Немачку! Право изједначење зах гева, да се води тачан рачун о таквим односима при одмеравању казне. Ја сматрам овде тежњу: дати „сваком своје" за узалудан труд. Последица је свега тога: Ако сматрамо као суштину правичности у казненом праву из^едначење злочина и казне, то нас гризе савест, што ми са потпуно недовољном снагом јуримо за једним недостижним или само случајно достижним пдеалом. Било би безутешно кад би ми поред сазнања о томе били принуђени, да и даље иродужимо чежњу зл остварењем тог идеала. Сизиф је могао имати наду, да ће најзад изнети на висину брсга иодмукли мрамор. Али је наша нада, да се овај ц љ ностигне, пеосгпарљива. Може се приговој^итп, да је то особина идеала, да се за њим само тежи, а да се он никад не постиже. Али се тада сум-

1) Е п пги 8 81га%е8е1гђисћ ^иг БеиЈбсћкпс! стр. 7 али упореди т .и >1)к. АзсћаГГепћиг^, (Јаз УеЛгесћеп ипс1 аете Векатрћт^ 1903 <-тр. 232 сл