Бранич

62

Б Р А Н II Ч

ник циља изводи разумн ; закључке из сазнања ове потребе за стварање казни, и која је казна потребна за одрЈЈ?ање правног поретка, и исту без околишења сматра за праведну и сме да је тако сматра, дотле заступник идеје одмазде поступа друкче. И он вели да казна мора бити праведна. Али појам правичпости није за њ сам по себи разумљиви резултат потребе казне, већ он покушава да погребу казне изведе обратно из појма нравичности. Он не одмерава казну према њеној потреби за одржавање правног поретка већ према једном појму правичности, који постоји изван људског сазнања. Овај несигурни појам за њ јејезичан па вази, који треба да му каже, на коју страну ваге треба да баци још једно зрнце, да постигне равнотежу, језичак на вази, који треба да му помогне, да изравна казну са злочином, које изравнање није могуће. Пошто му је пажња управљена непрестано на овај језичак, то он не примећава како његовом нрис/грасном погледу ишчезава прави циљ казне, одржање правног поретка. На овај пиљ и оно шт,о он садржава, на заетрашење, поправку, чпњење криваца бесонасним, усуђује се он само са стране да погледа, јер би правичност могла рђаво да прође, ако би се о овим стварима озбиљно мислило. Какву нам слободу и далек видик даје други појам правичности! Прожети убеђењем, да казна, која је потребна за одржање пра> ног поретка, мора бити и правична, можемо мисли да посветимо потпуно стварним потребама казненог иравосуђа, поптто нисмо у томе спречени идеалом одмазде који је потпуно стран циљу казне. Овесност о томе, да је казна само у толико правична, у колико може да се назове нотребннм, сачуваће нас при том од сваке строгости каз не, од прекомерног насртаја у грађанску слободу; сачуваће нас од неумесне благости. која исто тако дово-