Бранич

Б Р А Н II Ч

»да је иста пресуда, у главном на закону основана, сама прв. суд у разлозима својим није потпуно и јасно оценио уступљење спорне облигације туженом стоваришту, као и правне последице тога уступљења, а што је од утицаја на правилнопресуђење овога спора. Допуњујући у томе разлоге прв, пресуде. Апелациони суд налази да је писменом од стране туженог стоваришта од 26. маја 1901. год. које је тужилац сам поднео и чију садржину п постанак не оспорава ни једна парнична страна — §. 189 гр. с. п., утврђено: да је тужилац спорну облигацију од 2.000динара уступио туж. стоваришту под условом да ћему стовариште исту вратити кад му (стоваришту) плати 1.500 дин. у року до 31. октобрара исте год. (1901) а ако у томе року облигацију не искупи да се по њој наплата тражити мора, онда нема права на откуп мање суме од оне од облигацији означене од 2.000 дпн". Овим накнадним писменом односно уступљене облигације, јасно је документована воља и пристанак уговарача односно права и дужности оба уговарача при овом уступљењу под изложеним условом — §. §. 531. 532. и 867 гр. зак. који се уговор према §. §. 547 и 546. гр. зак. у свему има испунити онако и у оно време како гласи. Па како тужилац Милун и сам признаје — §. 180 гр. с. п. — да туженом стоваришту није исплатио* 1.500 дин. до дана 31. окт. 1901. год. — то је самим тим, према изложеном за тужену страну настало право да од дужника тражи наплату спорне облигације у 2.000 дин. како облигација и гласи. 11рема оваквом стању ствари, навод тужиочев, да је уговор о уступљењу спорне облигације симулиран и противан зак. пропису §. 601. а грађ. зак. неумесан је, јер сва права и. користи, које је тужено стовариште по овом спорном уговору имало, резултат је воља оба ова уговорача — §. 13. гр. зак. те као таква имају пуноважно остати. Апвлаи Суд је ценио и тражење тужпочево, да се узподнета писмена на своје наводе допуно закуне, па је нашао да овом тражењу нема места. Јер овом заклетвом тужилац би имао да посведочи против писмене исправе — писмена туженог стоваришта од 26. маја 1901. — која је, према напред реченом потпун доказ о чему гласи, а то по аналогији §. 282. гр. с. п. није дозвољено, па с тога се пста заклетва не може. тужиоцу ни досудити