Бранич

Б Е Р Н Е Р

тајев^аИз Лтпае, и као увреду Бога. Доцније је ематрапо као увреда дркве, која је увређена у предметима њеног иоштовања; или је сматрано као напад на репигиозпу основу државе. У § 166 каз. зак. разликују се ове три радње: 1. Пзазивање гњева јавним хуљењем Бога погрдним изјашњењима (усменим, писменим, или у сликама). 1 Што је овде изазвати гњев, а не просто јавност, узет за карактерни знак кажњивости богохуљења, и управо што није „повређен религиозни осећај других:" то у томе постоји одвећ слободно приватно правно схватање, које превиђа иптерес јавног поретка. Тај гњев, без обзира на то што је тај појам сувише несталан, тешко се може доказати, и јавно богохуљење не може се с тога оставити некажњено, што је више или мање случајно дејство гњева изостало. Према томе тачније је био урадио пруски казнени законик, што је овај реквизит гњева изоставпо и захтевао само јавност. „Светини не треба много звиждати, иначе ће она радо да побеснп" (Лутер). Овој законској манн не сме тумачење покушати да помогне тиме, што ће узетп, да је довољно свако изјашњење, које је подесно, да изазове гњев, пошто је како према мотивима, тако и према законском тексту потребна повреда осећаја другнх и стварно изазвани гњев.' 2 Израз „погрдннм изјашњенима" додао је рајхстаг радп разлпке од „лакоумног, обичног, говора, при коме говорник не мисли ништа зло нпти се његова увредљива намера ноказује." 2. Јавно ружење које хришћанске и/ркве (католичке, лутуранске, реформиране, унираних евангелиста и православне) или кога другог религиозног друштва, које постоји у савезној области, а снабдевено је правом корпорације, или њихових установа (на пр. папства, неженства, исповести) илп обичаја

1 Овај деликат има свој основ у појму Вога, како се он налази изложен у веровању хришћанских цркава и другнх религиозних друштава. која поетоје у царству, снабдевена правом корпорација: Ц. С. од 3. марта 1882. Богохуљење је, у смислу § 166, један такав деликат. који посредно доводи у опасност јавни поредак државе; на истом месту, КесМврг. св. IV. стр. 227.

2 Ц. С. од 12. јуна 1880. Ако се за појам „јавности" захтева, да је број лпца, која су могла опазити хуљења, „неодређев", то се долази до чудноватих закључака. Упор. на пр. разлогеу одлуци Ц. С. од24. $>ебр. 1887